NIJE POPULARNO «PONAVLJATI» RAZRED U ŠKOLI KOJA SE ZOVE…

Mnogi od vas su čuli za termin «cjeloživotno obrazovanje» ili kontinuirano učenje. Kod mnogih se javlja otpor pri samoj pomisli da treba nastaviti sa učenjem nakon završetka škole. Kod mnogih se javlja otpor zbog preživljenih trauma tokom školovanja. Kod mnogih se javlja otpor zbog želje za nekim lakšim životom za koji nije potrebna škola. Kad god se govori o obrazovanju, odmah se pojave kritizeri koji su najpametniji na svijetu, što bi rekao moj rahmetli Fiko «nema ga na svijetu». A zapravo uopšte nismo svjesni da smo rođenjem upisani u neformalnu školu koja ne prekida svoj tok, a zove se ŽIVOT.  Svakoga dana učimo nešto novo, pred nama je nepoznato gradivo, lekcije koje su i dosadne i zanimljive i uzbudljive i razumljive i nerazumljive, a zapravo sami vršimo izbore ovih lekcija.
U teškim trenucima postavljamo sebi mnoga pitanja, a nekako ona prateća se odnose na smisao života, date nam uloge… pitanja koja se vjekovima postavljavaju, na prvi pogled jednostavna, a zapravo izuzetno komplicirana. Svako od nas ima svoju misiju. Toliko različiti usmjereni smo jedni na druge, usmjereni smo da učimo jedni od drugih. Na putu koji se zove život nailazimo na izazove, prepreke, iskušenja i sve to uspješno prolazimo. Nismo ni svjesni svog uspjeha jer na uspjeh gledamo kao nešto tako «normalno», a da li je baš sve tako «normalno»?! Lekcije koje «usput» prolazimo zapravo kreiraju naš put i daju mu nevjerovatan značaj i vrijednost. Iz teških, bolnih situacija učimo, kao što učimo iz situacija u kojima smo sretni. Svaki događaj donosi novo saznanje, samo ta svijest zahtjeva budnost. Nemoguće je izbjeći lekcije koje nam sljeduju. U ovoj školi možemo zabušavati, ali biće po onoj narodnoj «što ne platiš na mostu, platit ćeš na ćupriji». Nije popularno ponavljati razred u školi koja se zove ŽIVOT.
Kroz život će vam proći različiti ljudi.  Biće i onih za koje ćete misliti da su sretni, bezbrižni, da sve imaju, zbog kojih ćete postati možda i ljubomorni. Oslobodite se tih misli, ne znate kroz šta su sve ti drugi prolazili i kakve su oni lekcije na svom putu morali savladati. Možda je Vaš put uzbudljiviji i ne tako težak, to ne znate i to za Vas uopšte nije važno. Važni ste Vi, Vaše zadovoljstvo i sreća! Važno je da sledite svoj put i budete svjesni da živite život potpuno drugačiji od svih ostalih ljudi koje poznajete. Na svom putu ostvarenja, otkrivati ćete svoje talente, želje, sposobnosti, a da za mnoge niste ni znali da ih posjedujete. Iznova i iznova ćete upoznavati sebe, «nije život što i polje preći».
Radujte se i prihvatite činjenicu da je učenje divna stvar i da sve dok učite, zapravo živite!

MOJIH, TVOJIH, NAŠIH 50+

Pusti strahovi, naši stalni pratioci…to iščekivanje, hoće li i kada će kod mene nastupiti ti zastrašujući «valunzi», postavljate li sebi takva pitanja? Imate osećaj da Vam je koža nekako tanja, kosa lomljiva, bez sjaja, umorni ste, a nije proleće? Vaše telo menja oblik, dobili ste neki kilogram više, plačljivi ste, razdražljivi… nešto se dešava! Prijateljici je otkriven karcinom, dobila je obilno krvarenje u menopauzi, strašna vest. Naravno da smo uplašene i da podsvesno čekamo da se i nama tako što dogodi. Ništa lepo, ništa što obećava neki lepši period pred nama.
Slušali smo od svojih majki, majki svojih prijateljica kako je menopauza grozan period u kome samo možemo očekivati probleme. Unapred u nama izazvani strahovi, a strahovi od čega, od godina koje dolaze i promena koje donose?! Govore nam da treba krenuti u susret menopauzi pa uključiti hormone kako bi je preduhitrile, to su preporuke lekara. Zamislite preporuke lekara koje u vama izazivaju mrzovolju, nelagodu, razrdražljivost… tu nešto ne štima, zar ne? Tako nešto mi nikada nije padalo napamet. Svesna potpuno da godine ne mogu zaustaviti, odlučila sam da  zapravo prigrlim nadolazeće promene. Pitate se kako?! Završila sam u životu sve ono što se od mene kao ćerke, supruge i majke očekivalo. Za razliku od svoje mame donela sam čvrstu odluku da neću služiti  i biti servilna drugima, počeću  da služim sebi, svojim željama i potrebama. Dosta je bilo promišljanja da li će se tom nekom dopasti kako izgledam, šta govorim, način mog odevanja, mojih aktivnosti, mojih interesovanja, da li ću se tom nekom dopasti baš takva kakva jesam? Počinje sve više mi se dopada rečenica «Imam dovoljno godina da mogu reći šta mislim». Zaista je moćna.
Drage prijateljice, jeste li svesne da ste napokon slobodne? Toliko je životnog iskustva za vama da nema mesta strahovima. Na scenu stupaju sve Vaše prednosti. Vreme koje ste poklanjali drugima, poklonite sada sebi – upišite se na kurs slikanja, kurs stranih jezika, krenite na ples, čitajte, pišite, planinarite…sve one skrivene želje i talente aktivirajte, budite zadovoljne i sretne. Volite i ne bojte se emocije, tako ćete biti i voljene. Nije kasno ni da se zaljubite, uvek je vreme za pravi početak. Odlučite se za sreću, ona nije nedostižna.  Ako sreću vezujete za materiju, nešto ste u prvih 50. pogrešno naučile. Sreća je u Vama, potrebno je samo po sebi zagrepsti i sreću ćete pronaći. Žive ste, imate priliku da režirate svoj film, u njemu igrate glavnu ulogu. Glupo je ovakvu šansu prokockati, mi smo pametne cure J
Ne pamtim da sam se bolje osećala nego sa početkom ovih 50+. Po prvi put postajem zadovoljna sobom, učim da cenim  ono što sam postigla, svesna da ne mogu imati telo tinejdžerke, ali mogu imati telo uz pomoć moje Minje zbog koga ću se sebi dopadati, a to je sasvim dovoljno. Sa svojom «Pozitivom» i svojim prijateljima želim što intezivnije da živim. U punoći  života su svi naši izazovi, kako moj prijatelj Asim Bešlija to lepo kaže «Ja sam bitna».

SVE JE SAMO FARSA, JOŠ JEDNA U NIZU NAŠIH…

Još jednu godinu ispraćamo ne u baš tako svijetlom ozračju ako je gledati našu svakodnevicu. Živimo u vremenu u kome je izbor za utisak nedjelje dovoljan za čitav život, a ne za jednu nedjelju koja je za nama. Ako pogledamo u novčanik u njemu baš nećemo puno toga naći, u njemu su plaćeni i neplaćeni računi (više neplaćenih nego plaćenih), isečci kreditnih kartica  i nešto sitniša. Poček su zamijenile šoping kartice pa su tako prodavnice pune. Privid blagostanja. A istina je ona tužna slika koju svakoga dana gledamo pored kontejnera.  Za one sa punim novčanicima znamo ili bar mislimo da znamo odakle novac?! Za normalan svijet vrhunac dočeka Nove godine će biti na Trgu Bosne i Hercegovine u Sarajevu, pravljenjem iluzije da smo svetska metropola koja ugošćuje jednog od najvećih zvijezda naše estrade, Željka Joksimovića. Tako ovih dana ide i reklama uz Joksimovićev koncert «Sarajevo, novogodišnji centar regije» Sigurno će Sarajevo biti novogodišnji centar regije, ali šta će se desiti posle drugog dana slavlja kada se probudimo mamurni i shvatimo da život nastavlja tamo gdje je stao?  Turisti su se vratili svojim kućama, dobro su se proveli, njihovi novčanicu nisu prazni jer oni su sa planiranom ušteđevinom došli k nama, više od predviđenog se ne troši. Jedno je sigurno, vratit će se zadovoljni ali malo će njih ponovo doći jer slijedeće godine se traži nova destinacija za provod, tako je sa turistima. A uostalom da li oni imaju ili nemaju, nas se i ne tiče, ne dijelimo sa njima svoju sudbu.
Izvjesno je da će početak godine obilježiti kolektivni odlasci iz Bosne i Hercegovine. Otvarat će se novi redovi vožnje za Njemačku, otvorit će se granice, vize više neće biti potrebne. A znate šta je vrhunac našeg patriotizma -  kolektivno se udružimo da što više ljudi otpratimo na put bez skorog povratka?! Da, prije nekoliko dana slušam na RSG – u reklamu  za rad na aerodromu u Minhenu. «Posao.ba» bez ikakve grižnje savjesti poziva na organizovan odlazak ljudi sa ovih prostora. Kako je istinita ona stara, narodna, «para vrti gdje burgija neće»  Dovoljno je da želite posao u Minhenu na aerodromu, nije potreban certifikat znanja jezika…oni će sve učiniti da zadovolje svoje potrebe, Nijemac je to. A kakve su naše potrebe? Imamo li mi kao zemlja ikakve potrebe ili su potrebe rezervirane samo za one koji misle da su elite, koji su sebe prozvali elitama? Očito je da mi nemamo prava na potrebe?! Ako smo podobni, onda su nas ubijedili da sve što imamo je veliko jer uvijek može biti gore kao što smo iskusili. A ako smo nepodobni, ne da nemamo prava na potrebe, već nemamo pravo ni na život, ni na svoja prava. I ako se pored toga odlučimo za ostanak gušit će nas dok nas ne uguše ili dok nas ne otjeraju, nepodobnima nema mjesta u Bosni i Hercegovini. Najbolji primjer je jučerašnja slika svrgavanja vlasti u Kantonu Sarajevo, tako prolaze nepodobni. Možeš da se uzdigneš ali samo koliko ti to oni dozvole, dalje od toga se ne može. Tako je sa nepodobnima, puštaju se do određene granice, a onda se guše. Zar to nisu fašistički metodi, svi nepodobni u konclogor na privremeni rad, a onda u sigurnu smrt?!

ZNAČENJE POJMA AKADEMSKI

Ta uzvišena reč - danas tako rabljena i izvrnuta

"…Nekada je glavni cilj obrazovanja bio razvijati misaone moći  i sve ostalo isključiti. Nažalost, ciljevi se retko postižu i, da budem još preciznija, ako ih i postignemo, teško ih je održati. Učenje vrednostima etike i moralnim načelima prebačeno je na porodicu I širu zajednicu. Međutim, problem se i ovde javlja imajući u vidu činjenicu posrnuća moralnih vrednosti u društvu. Mediji su preuzeli ulogu oblikovanja svesti javnog mnjenja^[1] po diktatu ekonomske moći koja je dolazi spolja, te smo prisilno svedoci formiranja nekih novih moralnih i etičkih normi i principa. Za mnoge ljude mediji su jedini način komunikacije sa spoljnim svetom i zbog toga im se bezuslovno veruje. Na volšeban način dodeljena nam je uloga nemih posmatrača koji mogu još samo govoriti, ali ko to uopšte čuje i kome je to pa važno? Nametnuta je agresija kao način ponašanja sa poluznanjem, pa tako nije ni čudo što kao proizvod nastaju instant polu-generacije. Škole su preuzele ulogu rešavanja društvenih problema kroz svoje programe – suzbijanje narkomanije, suzbijanje alkoholizma, pitanja polno prenosivih bolesti i sl. O mnogo čemu se raspravlja u obrazovnim institucijama, a one nisu mesto za to. Na univerzitetima se kreiraju programi prema raspoloživom nastavnom kadru i prema trenutnoj modi. Nažalost, ne možemo govoriti ni o praćenju sadašnjeg trenda potreba tržišta jer bi to značilo prihvatanje novih oblika studija i novih vidova podučavanja (kratke studije, fleksibilno obrazovanje i obrazovanje na daljinu imajući u vidu činjenicu da razvojem tehnologije, obrazovanje više ne poznaje granice), a zanimanja budućnosti se i ne spominju.  Rukovodstva fakulteta i univerziteta odavno su prestala planski da razmišljaju o otvaranja novih obrazovnih profila. Sve je prepušteno stihiji, vremenu u kome više ne možemo gotovo ništa predvideti. Resavske škole postale su sinonim za fakultete. Neprihvatanje inovacija, otpor  promenama  u akademskoj zajednici ima dalekosežne posledice za društvo. Takva akademska zajednica postaje saučesnik u najvećem zločinu koji čovečanstvo može da zadesi – ne pružiti mogućnost detetu, mladom čoveku da se razvija i obrazuje u skladu sa vremenom i potrebama koje živi. A sve to što se čini, čini se samo iz jednog razloga – straha od promena^[2], straha od novog i nepoznatog, straha od gubitka konfora i moći koje nosi pozicija. Ovako neprihvatljivo ponašanje akademske zajednice, a neprihvatljivo iz razloga što se za lik učitelja (svi smo mi “neki” učitelji ) vezuju visoko-moralni principi u čijoj je osnovi ljubav ka prenosu znanja i iznad svega odgovornost i briga za sve one koji su u procesu ali i one koji su indirektno pod nekim uticajem, znanje ili upute ili informacije o znanju prenose, moguće je samo Frojdovski objasniti – Unutar ljudskog uma odvija se mnoštvo snažnih mentalnih aktivnosti nezavisno od svesti, i njoj nepoznate. Ovi primitivni nagoni, težnje i misli sakriveni u nesvesnim a ne u racionalnim sposobnostima, sačinjavaju veći deo uma; oni utiču na naše ponašanje često bez naše svesti o tome, tako da ponekad ne znamo razloge svojih postupaka. Može nam se učiniti da je neki naš postupak motivisan prijateljstvom, dužnošću, čašću ili verom, dok, u stvari, naše ponašanje bez znanja našeg svesnog uma, možda određuju želja za vlašću ili samokažnjavanjem ili neophodna potreba.^[3]Verska ostrašćenost^[4] i uvođenje privatnog visokoškolskog obrazovanja na obrazovnu scenu, na javnim fakultetima i univerzitetima urušili su sve pod šta se mogla podvesti reč ,,kvalitet”. Verska ostrašćenost zatvorila je mnoge javne visokoškolske institucije za nastavnike, pripadnike drugih konfesija (u odnosu na dominantnu, domicijalnu), a otvaranjem privatnih visokoškolskih institucija, vrata javnih fakulteta i univerziteta zatvorena su za nastavnike koji dolaze iz privatnog sektora. Ne postoji ,,gadljivost” prema studentima različitih konfesija jer oni donose novac, ali postoji ,,gadljivost” prema tuđem znanju jer ono otkriva domicijalno neznanje. Takvo ponašanje akademske zajednice i njenog rukovodstva je s jedne strane  potpuno neshvatljivo i neodgovorno, a s druge strane razumljivo i samo samim akterima priče prihvatljivo, jer sve što dolazi spolja narušava njihov već ustaljeni red. To je taj ambivalentan odnos u Bosni i Hercegovini i prema ambivalenciji, o čemu govori Franjo Vukoja. Grčevita borba za zatvaranje sistema^[5] i stanje autizma mogu jedino dovesti do potpunog slepila. Za ovakve diskriminacije neko će jednoga dana sigurno odgovarati, jer obrazovanje je toliko ozbiljna i odgovorna stvar da niko nema pravo  drugom da uskraćuje usvajanje i transfer znanja. Ako je historia est testis temporum, lux veritatis, vita memoriae, magistra vitae, nuntia vetustatis^[6]onda smo “MI” i “ONI”^[7] slabi đaci jer nismo dorasli da druge poučavamo, nismo shvatili ozbiljnost Platonove kritike: ”Obrazovanje koje bi trebalo da bude glavna odgovornost Države, ostavljeno je individualnom kapricu…To je, opet, bio zadatak koji je trebalo dati samo čoveku proverene čestitosti. Budućnost bilo koje države zavisi od mlađe generacije, i, prema tome, ludost je dopustiti da duše dece budu oblikovane individualnim ukusom i snagom okolnosti. Jednako kobna bila je državna  laissez faire^[8] politika s obzirom na učitelje, nastavnike i sofiste – profesore”.^[9] Međutim, Poper ukazuje da je atinska državna laissez faire politika bez obzira na kritiku Krosmana i Platona dala neprocenjive vrednosti imajući u vidu sofiste koju su imali mogućnost da podučavaju, a posebno najvećem među njima Sokratu. Napuštanjem takve politike rezultat je Sokratova smrt. Teško je napraviti taj pravi balans u podeli uloga – država i akademska zajednica ali izvesno je da država treba da omogući građanima obrazovanje koje će ih nesmetano uvesti u život zajednice, pri tome znanje treba da otvori mogućnost usavršavanja, posebnih interesovanja. Sa druge strane, akademska zajednica mora da prevaziđe nacionalne, političke i verske predrasude jer diskriminacija po ovim osnovama je jedan od najozbiljnijih zločina, što pak dovodi u pitanje i akademske slobode koje treba da se bore za duh kritike. Ni po koju cenu ne smemo doći u situaciju da se akademske slobode zloupotrebljavaju.  Time se ruši čitava ideja sa kojom je započeta priča o AKADEMIJI. Zamislite samo kako bi sada zajaukali svi ti veliki umovi stare Grčke, probudili bi bogove sa Olimpa. ,,O prijatelji moji…vi ne možete ni zamisliti kakav bol i srdžba vas obuzimaju kada veliku ideju, koju odavno i visoko poštujete, dohvate nevešti ljudi i izvuku je na ulicu pred glupake kao što su i sami, i najedanput je nađete na tržištu stareži u prljavštini, naopako, nameštenu, bez proporcije, bez harmonije – kao igračka kod nerazumne dece – i ne možete više da je poznate! Ne! U naše doba tako nije bilo! Nismo mi tim pravcem hteli! Ne, ne, nikako ne! Ja ne razanajem više ništa”.^[10]Ovakva slika visokog obrazovanja nikako ne može da odslika kvalitet, a puna su nam usta termina ,,društvo znanja”. Kao narod volimo da usvajamo tuđe termine i izreke, čak i po cenu da su kod nas potpuno neupotrebljivi. Ali najvažnije je biti uz Evropu, uz centre moći, pa makar samo i verbalno. Znanje o kome se govori zahteva najpre opredeljenost države za ulaganje u nauku i istraživanje, jer kako se postaje ,,društvo znanja”, ako država u znanje ne ulaže? Verovatno da naše društvo još uvek nema te ,,političke elite” koje mogu prepoznati interes države. Savest kao jedini sud pred kojim ima smisla odgovarati ne dozvoljava mi da prećutim, da saučestvujem u zločinu. Ne mogu a da ne iznesem činjenice koje pobijaju opredeljenost države za ,,društvo znanja”. Naime, Al Džazira (Al Jazeera) je objavila podatke Svetske banke i Instituta za statistiku pri Organizaciji za obrazovanje, nauku i kulturu Ujedinjenih naroda (UNESCO) o visini bruto domaćih izdataka za istraživanje i razvoj od 2002.do 2010.godine.^[11] Istraživanje je obuhvatilo 114 zemalja. Od zemalja bivše Jugoslavije, u istraživanje i razvoj najviše ulaže Slovenija i nalazi se na 17 mestu na svetskoj lestvici. Crna Gora zauzima 31. mesto, Srbija 36, Hrvatska 40, Makedonija 80. i na kraju Bosna i Hercegovina, 113. mesto. Države koje najviše ulažu u obrazovanje su Izrael, Finska, Švedska, Japan, Južna Koreja, Danska, Švajcarska, Nemačka, Sjedinjene Američke Države i Australija. Najl Ferguson (Niall Ferguson) u svojoj knjizi „Civilizacija“, govoreći o nauci kao jednoj od šest ubistvenih aplikacija za moć Zapada, iznosi neke od podataka za Izrael koji su fantastični za jednu tako malu zemlju. „Izmeđi 1980. i 2000, broj patenata  registrovanih u Izraelu iznosio je 7.652, u poređenju sa 367 za sve arapske zemlje zajedno. Samo tokom 2008. izraelski pronalazači prijavili su se za registrovanje 9.591 novog patenta. Ekvivalentan broj za Iran je 50, a za sve većinske muslimanske zemlje u svetu – 5.657. Izrael ima više naučnika i inžinjera po glavi stanovnika nego bilo koja druga zemlja i, takođe po glavi stanovnika, proizvodi više naučnih radova. Izraženi kao udeo u bruto domaćem proizvodu, troškovi civilnih istraživanja i razvoja najviši su u svetu.”^[12]Našim profesorima uzeto je ono što najviše priželjkuju – razmišljanje, istraživanje i  pisanje. U univerzitete se ne ulaže, tako da je mogućnosti za istraživanje sve manje. Profesori su uslovljeni  pisanjem, tj. produkcijom naučnih radova kako bi stekli uslov za napredovanje u karijeri, pri čemu se ne postavlja pitanje kvaliteta naučnih radova, već je isključivo reč o kvantitetu, broju koji se traži, broju koji je uslov. Za Vilhelma fon Humbolta (Wilhelm von Humboldt), preduslov univerzitetskog obrazovanja bilo je iskreno interesovanje za nauku i njen dalji razvitak: ,,Čim se zapravo prestane tragati za znanošću, ili ako sebi umislimo da ona ne treba biti stvarana iz dubine duha, nego se skupljanjem može ekstenzivno nizati, sve je nepovratno i zauvijek izgubljeno.”^[13]Plašim se da je Humbolt bio u pravu i da je mnogo toga vezanog za nauku izgubljeno zauvek. U današenjem društvu znanja nema govora o traganju za naukom, a ni o spoznajama, ni o mudrostima, niti o onom grčkom smislu gnothi seauton. U današnjem društvu znanja, niko ne uči zbog znanja, nego zbog samog učenja. ,,Iza tamjana rituala vrednovanja i kontrole kvaliteta postupno se nazire prestruktuiranje obrazovnog sektora koji se bez krzmanja više ne rukovodi spoznajom, znanstvenom znatiželjom i akademskom slobodom, nego fantazmama efikasnosti, iskoristivosti, kontrole, vrhunske učinkovitosti i prilagođavanja – sve samim oblicima neobrazovanosti.”^[14]Ogroman je jaz između ideje znanja, te uzvišene misli koja datira iz stare Grčke, i današnjeg shvatanja znanja, kao i pristupa znanju. Znanje koje služi obrazovanju zamenilo je smisao i postalo je roba koju treba proizvoditi, prodavati i kupovati. Obrazovni sistem je pretvorio studiranje u “trku sa prepone” kako kaže Poper. “Umesto da podstakne studenta da se posveti svojim studijama radi studiranja, umesto da u njemu probudi stvarnu ljubav prema predmetu studiranja i  istraživanja, on ga ohrabruje da studira radi lične karijere; vodeći ga sticanju takvog znanja koje je jedino upotrebljivo za preskakanje prepone koje mora da savlada radi ličnog napredovanja.”^[15]U ovom lavirintu u kome smo se našli nesvesno, sigurno ne svojom voljom, ne smemo zaboraviti Platove reči:,,Postoji samo jedno dobro, a to je znanje, i jedno zlo, a to je neznanje”

^[1] U svetu Reality programa samo glupost i tupost se množe zajedno sa nakazama koje vide svoje mesto u njemu. Bolesno društvo, umno bolesno, vodi u bedu, vodi u siromaštvo. Ratno huškačka politika i nacionalističke parole su opijum za glupost. Šta taj koji "bulji" u TV kantu može da čuje i o čemu može da razmišlja sem o tome kako je neko nekome nešto rekao, kako se neko pobio, neko nekome preti, kako je neko veći patriota od onog drugog, priče o nebeskim narodima, itd. Sve glupost do gluposti, sve notorne laži. Niti smo nebeski narod, niti smo patriote, niti imamo ikakvog znanja sem da varamo, muljamo, lažemo, krademo, otimamo.
^[2]«Već trideset godina imam ovu radnju. Znam šta je dobar a šta loš kristal i poznajem ga do tančina. Naviknut sam na njegovu veličinu i promet. Ako budeš sipao čaj u kristal, radnja će napredovati. Onda ću morati da promenim svoj način života. A zar to nije dobro? Ja sam se navikao na svoj život. Pre nego što si ti došao, mislio sam da sam izgubio toliko vremena na istom mestu, dok su svi moji prijatelji nešto menjali, propadali ili napredovali. To me je bacalo u veliku žalost. Sada znam da to nije bilo dobro: radnja je tačno onakva kako sam to želeo. Ne želim da bilo šta menjam jer ne znam kako to da izvedem. Već sam se isuviše navikao na sebe.»Paolo Koeljo, «Alhemičar», PAIDEIA, Beograd, 2006., str.64^[3]Marvin Peri «Intelektualna istorija Evrope», CLIO, 2000., str.421.^[4] Povratak boga iz komunističkog izgnanstva , kaže Boris Buden^[5] Zatvaranje sistema čuveni bosanskohercegovački filozof, prof.dr Esad Bajtal vidi kao «socio-patološko zatvaranje u autarhiju etno-kolektivističke samodovoljnosti, idejno-romantičarski obojene bilosti već viđenog  (okoštalog, i idejno armiranog bivanja), vodi u životno porazni izolacionizam društvenog bezizlaza”, http://www.tacno.net/kultura/esad-bajtal-kultura-zatvorenog-drustva/^[6]Historia est testis temporum, lux veritatis, vita memoriae, magistra vitae, nuntia vetustatis –Istorija je svedok vremena, svetlo istine, život pamćenja, učiteljica života, glasnica starine^[7] «mi» smo oni koji imaju znanje ali nemaju moć da promene ove uništitelje društva, a «oni» su uništitelji koji nemaju znanje ali  vladaju novcem koji je nečijom krvlju sakupljen^[8]“laissez faire” (fr.faire – raditi; laisser –pustiti) doslovno se može prevesti “pustite neka svako čini šta hoće i neka sve ide svojim tokom”^[9] Karl L. Poper, «Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji – 1.Čar Platona», BIGZ, Beograd, 1993., str.177.^[10] F.Dostojevski, „Zli dusi”,I, str.31., u Đuro Šušnjić, „Cvetovi tla“, Čigoja štampa, Beograd, 1995., str.168^[11]http://balkans.aljazeera.net/vijesti/koliko-zemlje-regije-ulazu-u-razvoj^[12] Najl Ferguson, Civilizacija,Službeni glasnik, Beograd, 2013., str. 116.^[13] Konrad Paul Liessmann, „Teorija neobrazovanosti“, Naklada Jasenski i Turk, Zagreb, 2008., str.101.^[14] Ibid, str.74.^[15] Karl R.Poper «Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji – 1.Čar Platona», BIGZ, beograd, 1993., str183.

DOĐU TA NEKA VREMENA ZA PITANJA

Moram Vas pitati jer ako ne pitam ne mogu doći do odgovara, propuštam priliku da učim, da saznajem, da promišljam, da budem bolja, a možda postanem i «normalna». Stanje «normalnosti» je poželjno jer predstavlja vrednost društva danas, tako je bilo juče, a verovatno će biti i sutra.
Postavljate li Vi  sebi i svom okruženju pitanja, ali ne ona pitanja koja odražavaju Vašu svakodnevicu, postavljate li pitanja koja suštinski čine mozaik Vašeg života? Da li svoj život vidite kao mozaik koji slažete godinama, lagano, pažljivo, kockicu po kockicu, delić po delić, komad po komad, ili… ? Okrećete li se unazad? Sanjate li život?
Postoje tako neki periodi u životu kojima se «normalan» svet raduje, a ja sam tada tako tužna. Obično su to praznici  - Nova godina, Božić, Uskrs, Bajram ili rođendani. Vreme posta, vreme odricanja je vreme kada bi trebalo proniknuti u sebe, u tamo neke dublje pore koje ne preispitujemo često. Postoje ti delići koji imaju svoju priču, samo je pitanje jesmo li spremni da se suočimo sa njima? Zbog čega sam tužna kada se ostali raduju - možda zbog svesti o prolaznosti, ili zbog svesti o ljudskoj gluposti, ili možda zbog nerazumevanja, zbog  ljubavi ili privida ljubavi, zbog moje slike života koja nije primerena vremenu u kome živim ili zbog nekog žala, a koji zapravo uopšte od mene nije zavisio? Mnogo pitanja, a tako malo odgovora, baš kao i misao da smo nešto važni i da nešto od nas zavisi. A kome smo važni i zašto uopšte mislimo da smo važni i  šta to od mene, od Vas pa i zavisi?
Sa kakvim zabludama živimo? Jesam li ja uopšte «normalna» kada postavljam ovakva pitanja? Znam da sam od svojih roditelja bila neshvaćena. Tata se i oprostio od mene rečima »Mi tebe uopšte ne poznajemo, o tebi ništa ne znamo». Koliko je samo bilo teško izreći tako nešto nakon 46 godina zajedničkog života? Da li je na kraju života to priznanje porazu? Da li kraj života podrazumeva poraz, da li je to spoznaja da ne uspevamo da se izborimo za dalje?    Možda su se baš oni, moji roditelji u nekom periodu života  i pitali jesam li normalna? Samo se tu nameće sledeće pitanje - zašto se to nikada nije glasno reklo? Zašto se sumnje prećutkuju? Da li je to «normalno»? Koliko je samo smešna i prizemna ta odrednica «normalnost». Ko za koga uopšte može reći da je «normalan» i šta to uopšte nekoga kvalificira da je «normalan»?
Šta znači biti NORMALAN? Svrstavanje u one «normalne» automatski povlači za sobom misao da ne pripadate onima koji «nisu normalni» jer Vi mislite ono što većina misli, opravdavate ono što većina čini jer možda i sami želite da činite iste stvari, ako već i ne činite. Svi ti  «normalni» su «normalni» jer Imaju sličan model ponašanja, model ophođenja, prećutnog prihvatanja. U takvim postavkama ja imam sledeći problem -  živimo u društvu u kome  političari kradu, lažu, otimaju od naroda, a pak isti ti političari opstaju, nevaspitano i nekulturno se bogate zahvaljujući onim «normalnim» koji čine većinu. Sve što čini većina je «NORMALNO» i «ISPRAVNO», to je model vaspitanja koji se vekovima prenosi i služi kao matrica.  Sada Vi «normalni» recite najpre sebi da je normalno da političari kradu,  lažu i otimaju., a i ubijanje im nije strano. Idemo sa sledećom  odrednicom – svi ti političari koji kradu, lažu, otimaju i ubijaju se predstavljaju narodu kao veliki vernici. Da, kao veliki vernici . Danas, koliko već sutra ćemo biti zapljusnuti najpre božićnim  pa novogodišnjim čestitkama, pa opet za par dana božićnim čestitkama i to baš od naših dobročinitelja. Na malim ekranima ćemo ih gledati na misama i liturgijama, krstit će se, pričešćivati, Bogu moliti…licemerju nigde kraja biti neće.
 Pa sada Vi recite meni, da li je normalan  narod koji ove i ovakve tapka po ramenu, zaokružuje njihove brojeve, kliče im na mitinzima? Reći ću Vam, ako ne svrstavate sebe u ove «normalne», onda ste bolesti i Vama je potrebna pomoć, tako ovi «normalni» govore. Sebe ne želim da svrstam ni u jednu ni u drugu kategoriju jer ne želim da se svrstavam i uvek se protivim svrstavanju u ove ili one, ovakve ili onakve. Kako to Prever kaže: «takva sam, kakva sam», a ja dodajem, u svojoj koži mi je tesno ali izdržavam, možda više kao «nenormalna», nego kao «normalna» (ako se bar moram negde svrstati). Čini me tužnom spoznaja da nas je ipak malo «nenormalnih» koji težimo da nasleđenu matricu menjamo, da pokoljenja od uticaja ovako «normalnih» spašavamo. Paradoks vremena, paradoks života – SPAŠAVATI OD NORMALNOSTI.
Idemo dalje, ima još toga zbog čega ne prihvatam svrstavanje – U Bosni i Hercegovini žive Bošnjaci, Srbi i Hrvati kao konstutivan narod na jednoj strani, a na drugoj su oni «ostali». Šta uopšte znači odrednica «ostali», i  ko su ti ostali?  «Ostali» su Židovi, Romi, Slovenci, Nemci, Česi, Albanci, Crnogorci, Mađari, Poljaci, Makedonci, Rumuni, Rusini, Slovaci, Turci i Ukrajinci i oni nemaju ista prava kao i konstitutivni narodi. Iako je  Parlamentarna Skupština Bosne i Hercegovine 2003.godine, usvojila Zakon o zaštiti prava pripadnika nacionalnih manjina čime se obavezala da zaštiti nacionalne manjine i omogući im sva prava koja imaju i konstitutivni narodi. Kako ni jedna stvar u  Bosni i Hercegovini nije urađena do kraja, tako je i slučaj sa nacionalnim manjinama. Niti je manjinama omogućeno da u redovnom obrazovnom sistemu uče svoj maternji jezik, niti mogu da obnašaju državne funkcije kao što je slučaj sa konstitutivnim narodima. I opet pitanje,  ko o tome odlučuje? Pa odlučuju naši dobročinitelji koje biraju oni «normalni». Samo mi nije jasno, zašto oni koji imaju svoje poreklo, svoj identitet, svoju kulturu i svoj jezik pristaju da ih neko svrstava u «ostale». Zar to nije ponižavajuće? Šta je sa izrazom «manjina»? U nekim finim zemljama sa nekim finim ljudima o ovakvim stvarima se ne govori, ovakve stvari se ne dovode u pitanje.Bosna i Hercegovina  ima sve potencijale da bude fina zemlja, ali očito je da u njoj ne žive tako fini ljudi. Mi ovde gajimo neku drugu sortu ljudi koja svakoga dana pristaje na unižavanje. Možda je ovde u pitanju sorta još finija od tamo neke fine? Svakodnevno na meniju dobijamo UNIŽAVANJE. Za doručak porcija unižavanja, za ručak opet porcija unižavanja nakon koje stiže prelivena poslastica, obično hurmašica  jer je jeftinija od baklave (ona se čuva za Bajram kao izvorna poslastica) kako bi  prvoserviranu gorčinu što lakše svarili, odnosno, da slast «ubije» gorak ukus koji je prethodno preplavio sva čula. Večera više nije u modi, takmičenje ko duže može da izdrži bez hrane je IN, to je trend koji su nam dragi političari uveli na Balkanu. Treniramo izdržljivost uz dozu uniženosti.
Palanka koja je oblikovala naš duh procenjivanja, paušalnog ocenjivanja dovela nas je do ponora jer smo izgubili svaki kompas ponašanja. Snovi o lepom su zamenjeni noćnim morama, priviđaju nam se razne spodobe koje seju površnost, neznanje, zavist, laž, mržnju…seju to neko zlo seme. Kako samo čovek može biti jadan u svoj svojoj ružnoći duha. Evolucija bi trebalo da podrazumeva savršenije stanje, a u našem slučaju reč je retrogradnoj evoluciji. 
Tako ponekad zavidim svima Vama koji jasno sebe možete negde smestite. Jednostavno dođe  trenutak kada to nešto baš isprovocira nešto.

ODUSTAJANJE

Naše misli kreiraju naš život, kako Otac Tadej kaže «Ako su nam misli mirne, tihe, plemenite i krotke, i život nam je takav. Ako obraćamo pažnju na okolnosti u kojima živimo, ulazimo u taj misleni krug, mi nemamo mira i spokoja. Od misli sve potiče i dobro i zlo. I naše misli se ostvaraju.»^[1]
Verujete li da ako nešto silno želite, da to možete i ostvariti? Imate li dovoljno snage da istrajete na svom putu? Da li ste se ikada zapitali koliko Vas strah sputava da napravite taj važan iskorak u životu? Od kuda strah ako nam je nešto tako važno? Iskorak koji želimo napraviti dolazi uglavnom iz polja jake želje da nešto popravimo, da budemo sretniji, da nešto učinimo za sebe. Želja je iz polja svesti, a emocija odlučuje hoćemo li uspeti. Candance Pert, američka neuroznanstvenica nas upućuje da naše emocije odlučuju na šta se isplati usmeriti pažnja i šta ćemo misliti na svesnom nivou, a šta će ostati  potisnuto da dubljem nivou u našem telu. Svest nas primorava da želju o iskoraku sagledamo iz svih uglova. I … živeći u vremenu u kome živimo, u vremenu kome neizvesnost trenutka dominira, obično se povučemo pred željom, pred važnim iskorakom, pred vrlo važnom odlukom, pred mogućom srećom i slobodom, jer uvek nam nešto u tom nizu nedostaje. Da li to znači da od svoje želje treba odustati? Ako svakoj želji pristupimo na isti način, pa nam analize pokažu da su želje jedno, a realnost onoga što živimo nešto sasvim drugo, hoćemo li se povući i tražiti izgovore u dobro svima znanim rečim «nije mi suđeno», «nisam ja te sreće», «moja sudbina je tako tužna». «zašto on može, a ja ne mogu»,  itd. I onda …kako dalje? Nastaviti život kao da trenutak u kome ste nešto poželeli nije ni postojao?! Obično se tako naši snovi završavaju, nastavljamo dalje ustaljenim putem po inerciji, na pomisao da ste nešto poželeli, okrenućete se kao da je to neko drugi poželeo, a ne Vi. To je najjednostavniji put. Tako ćete se pri svakoj novoj želji okretati, jer uvek će Vam nešto tako malo nedostajati da bi želju ostvarili. Sledeći korak je buđenje usvojenog vaspitanja da u teškim vremenima treba biti zadovoljan onim što imate, Vašim prijateljima je isto kao i Vama. Zahvaljivat ćete Bogu ako ste vernik svakog jutra i večeri na onome što Vam je od Boga dato. Ako ste roditelj, u prvi plan stavljate svoju decu jer u vremenu zla važno je samo sačuvati decu od svih loših uticaja koji dolaze iz vani, a svesni činjenice da se protiv generacije ne možete boriti. Na neko odloženo vreme svoje želje zamrzavate jer ste potpisali sporazum sa sobom da je Vaš prioritet sada Vaše dete.  Postavljete sebi jedan od najtežih zadataka , napraviti čoveka.  Na putu posutom trnjem, primenićete usvojeni model, jer ste zadovoljni svojim likom. Govorićete sve što su i Vama govorili, sreća i zadovoljstvo je u onome što se ima, sve ostalo, može i ne mora. I tako ćete sa novom ulogom i novim zadatkom, učiniti isto što su i sa Vama učinili. Od Vas su napravili nezadovoljno biće koje neće glasno nikada priznati svoje nezadovoljstvo, jer to bi značilo Vaš poraz. Tražićete izgovore za strah koji je prevladao želju da okusite život. Za očekivati je da Vaše dete bude slično Vama. Ako kojim slučajem izađe iz Vašeg miljea, negde na svom putu i «pogreši», prebacit ćete mu, ne iz razloga jer ne verujete u njega, već iz straha od mogućeg neuspeha. To je taj iracionalni strah koji ste sve godine potiskivali i on Vam se na kraju vraća. Malo je ko od nas spreman da se suoči sa svojom iluzijom, sa svojim strahom. Iluzija verovanja šta je bilo i šta je moglo biti. Strah je opasan proizvod iluzije koja pravi projekcije situacija koje zapravo uopšte ne živimo, iluzija nam ne dozvoljava da živimo sadašnji trenutak. I tako se po istom modelu vaspitavaju generacije, a sve sa objašnjenjem da uvek obavljamo zadatak kako najbolje znamo i umemo i sve radimo sa najboljim namerama. Jako važno je podvući najbolje namere, potrebno nam je opravdanje pred sobom jer nismo spremni i ne želimo da priznamo da smo negde pogrešili. Priznavanje greške povlači neka nova pitanja i tome nema vidljivog kraja. «Uspeju» oni koji su predoređeni na uspeh, jer to su deca onih koji su uvek imali sve. I tako slične privlače slični. Oni «uspešni» pronađu «uspešne», jer u narodu se za takve kaže «para na paru ide». Čak i francuski ekonomista Tomas Piketi u svojoj knjizi «Kapital u 21 veku» koja je postala pravi  bestseler, iznosi tezu «bogati postaju još bogatiji, dok većina ljudi od plate može samo da preživi». Međutim, u tom spoju «uspešno» sličnih, obično neko ostane sam, a to Vam niko nije rekao. Materija donosi privid sigurnosti, ali ne i sreću. Novac, moć, slava, prestiž u društvu, povlače za sobom  razne poroke na koje se gleda kao trenutna zabava. Kako to A.G.Matoš lepo zbori «Ljudskom srcu nikad dosta,  zadovoljno ono nikad nije».  I tako… dođe na red i buđenje.  A ono, nije baš najlepše, buđenje je sa mučninom, gorčinom za  propuštenim radostima, patnjama, ljubavima, neizvesnostima …za svim sokom koji život čini.
Postoje i oni «treći» koji se ne boje, oni koji prave iskorake koje ni prvi ni drugi nikada ne bi napravili. A jesu li oni sretni? Šopenhauer kaže da je sreća kada smo ono što zaista želimo biti. Teško je opisati taj doživljaj, taj osećaj sreće, ali jedno je sigurno, ovi «treći» su živi! Zaigra im srce pri novim izazovima, uživaju u malim stvarima jer ih vide, mogu da ih osete. Te male stvari za one «uspešne» ne znače ništa, uvek su im dostupne, a za one koji su pristali da «ne žive», za njih te male stvari i ne postoje jer su im osećaji davno otupeli. Pristanak i izbor trnovitog  i neizvesnog puta, puta na kome se smenjuju suze i smeh, puta koji može da vodi do samouništenja ali i do nesagledivih vrhova. Ali sve je to divno…i pad i bol i tuga i slomljeno srce, sve je to divno, osećate, živi ste! Najtužniji je prostor u kome ništa ne osećate, sve je tako prazno, ne postojite.
I dragi moji, gde Vi sebe pronalazite? Moja priča je sa više suza nego smeha, sa više boli nego sreće, ali to je moja priča, moj izbor, živa sam, osećam, volim, umem da volim! Raduje me misao da ću jednoga dana imati priču za ispričati svojim potomcima.
A Vi, imate li svoju uzbudljivu priču?  Nemojte se bojati, za pravi iskorak nikada nije kasno. Ne razmišljate o mogućem gubitku, dođe dan kada svi izgubimo sve i …? Živite svoj život jer on nema reprizu. Život je samo Vaš, slobodni ste da donosite odluke, ne bežite od odgovornosti i ona je samo Vaša.
Ne odustajte od svojih želja, od svojih snova! Ne odustajte od sebe!

^[1] Starac Tadej Vitovnički, Mir i radost u duhu svetom, Pravoslavna misionarska škola pri Hramu Svetog Aleksandra Nevskog, Beograd, 1985., str.49.

SLUČAJ

Laganim koracima ide ka svojoj pedesetoj. Trebalo bi da bude zadovoljna svojim životnim učinkom – dvoje krasne dece  koji su postali svoji ljudi, muškarac koji je voli i misli da je  razume, mada nije uvek sigurna da je poznaje, a kamoli razume. Oni koji je poznaju misle da je puno postigla u svojoj karijeri, a ona, šta ona misli? Ona je nezadovoljna. Čime je to ona nezadovoljna? Da li uopšte zna da da odgovor na takvo pitanje? Kada promišlja na ovaj način, čuje reči svoje rigidne majke «ti si besna» . Te reči obično prati  napuštanje prostorije jer to je način ispoljavanja ljutnje zbog njenog «besa». Opisana scena je zapravo temelj nerazumevanja na koji su se godinama lepili naizmenično  cigle i malter. Iskažete svoje mišljenje koje se ignoriše ili svim silama uguši u korenu i bunt se zataška. Problem je samo prividno rešen, ali se o posledicama ne razmišlja. I tako uporedo sa završavanjem krova, nezadovoljstvo raste i na kraju kulminira.
Nije život zamišljala na ovaj način. Suština života jedne žene na Balkanu je da bude poslušna kćer, uzorna supruga,  dobra majka i da se celi svoj život žrtvuje za nekoga – roditelje, supruga ili decu. Divno! Da li se Vama dopada uloga žrtve? Njoj se ne dopada i ona na nju pristala nije. I  zato je ona danas  «besna», kako majka to svojim očima vidi.  Po nekadašnjim vaspitnim normama, bes se leči samo na jedan način, ali za taj način kod nje je kasno. Pošto je u vaspitanju očito nešto ispušteno (kako mama kaže, a mama zna najbolje),  danas je ona  sama odgovorna za svoje nezadovoljstvo. Nije slušala svoje roditelje, izneverila je njihova očekivanja i sada sama treba da kuša čorbu koju je zakuhala. To izleda ovako - ukoliko se pobunite i sa utabanog puta skrenete, ne piše Vam se dobro. Prvo ćete biti obeleženi u sredini u kojoj živite. Ne postoji  razlika da li živite u velikom ili malom gradu, sve je to palanka, manja ili veća. I u onoj manjoj i u onoj većoj, žive palančani, koji će se baviti Vama sve dok se ne pojavi neki drugi, novi slučaj. Kada se pojavi novi slučaj, prvo će Vas upoređivati, a zatim će Vas ostaviti na miru, jer više niste interesantni. Dovoljno su Vam vremena posvetili, što ne znači da Vam se neće ponovo vratiti. Ako ste još nešto i malo važni, sigurno Vas dugo neće zaboraviti.  Tako palanka živi, od slučaja do slučaja. Ako imate problem da razumete funcionisanje palanke pročitajte Konstatinovićevu Filozofiju palanke. Roditeljima neće biti uteha pojavljivanje novog slučaja, jer dok ste Vi bili slučaj pokvarili ste sliku koju su oni stvarali i stvarali i mukotrpno stvarali godinama u toj palanci. A Vi ste se drznuli, sebi dozvolili, dali za pravo da sve to što je neko mukotrpno stvarao, u  samo jednom danu sve urušite. Vi ne mislite na njih, Vi mislite samo na sebe. Sebičnost se primećuje i sa jedne i sa druge strane, ali to je normalno, pa Vi ste produkt Vaših roditelja. Ne daj Bože, da  otac ili majka pobole, odmah će Vam reći da ste ih duboko nasekirali i da im je srce prepuklo. Stari trik, pokušaj krivicom da Vas vežu za sebe. Ne dajte se, ne padajte na njihove trikove. Nisu se razboleli zbog Vas, bolesni su oni zbog nezadovoljstva koje u njima tinja godinama, samo je to u njihovom slučaju duboko zaključano u odaje samo njima znane, i o tome se ne govori. I oni su nekada želeli isto što i Vi, ali...to vreme je prošlo. Ono što su oni nekada činili, to Vama nije dozvoljeno.

Često se vraća rečima koje su doboko u njoj urezane »mnogo toga više nije važno». E baš to, «mnogo toga više nije važno», vodi u sigurnu smrt. Pomirite se sa činjenicom da je život prošao, da ste uradili što ste uradili i da je sada ostalo samo da sačekate dan kada ćete poći Bogu na istinu.PODIJELI

Ćutanje košta! Ćutanje se plaća!

Da li spadate u grupu onih koji od malih nogu slušaju kako im se govori: "Ćuti! Nije vreme da kažeš šta misliš. Bolje je da ćutiš!"?  Kada se rodimo ućutkuju nas da ne plačemo. U ranom detinjstvu uče nas da ćutimo dok drugi govore kao znak lepog vaspitanja, kućnog odgoja. Inače je jako važno šta će drugi reći, šta će misliti o nama. Važno je roditelje ne obrukati!  U školi nas uče da ćutimo dok učitelji govore. U mladosti nas uče da ćutimo jer nije vreme da se kaže, neki opasni vetrovi stalno pušu. Završimo škole u nadi da će nas posao čekati, a onda opet nailazimo na "Ćuti, nemoj da se buniš, tako posao nigde nećeš dobiti." Usput dobijete i objašnjenje zašto je dobro ne buniti se - ljudi ne vole da im se suprostavljate. Zamislite, tamo neko ne voli...a šta ja ne volim, ko mene uopšte pa pita? A onda se udate ili oženite i opet neko zarad neke utakmice ili filma, kaže vam - Ćuti! Pa dobro, da li to život treba da prođe u tišini? E sada ja Vama postavljam pitanje - da li smo rođeni da bi ćutali ili da bi govorili? Ako treba da ćutimo hajde da napravimo komune, pa svi na proplanak i u duboku meditaciju. Ide proleće, a Bogu hvala, prirode oko nas u izobilju. Sve je više napuštenih ognjišta. Mnogo je onih koji su nekuda otišli i ostavili sve za sobom. Otišli (čitaj - POBEGLI) su glavom bez obzira. Mi nećemo otići, mi nemamo gde otići, mi se možemo samo izmestimo. Izmestite se, ne pravite probleme, ne smetate nikome, Vaš glas se ne čuje. Međutim, to izmeštanje  košta, kao što i sve košta - voda, hleb, sapun, krevet. Ćutanje se plaća! Naše školovanje je koštalo, a sada taj uloženi novac treba vratiti.Nije cena velika 500.000 $ po glavi intelektualca. Pa izvolite gospodo političari sa brdovitog Balkana...
Završiću rečima velikog Ingmar Bergmana: "Ja nemam  talenta  za mučenika. Nisu dovoljne najbolje namere."