Da li spadate u grupu onih koji od malih nogu slušaju kako im se govori: “Ćuti! Nije vreme da kažeš šta misliš. Bolje je da ćutiš!”?  Kada se rodimo ućutkuju nas da ne plačemo. U ranom detinjstvu uče nas da ćutimo dok drugi govore kao znak lepog vaspitanja, kućnog odgoja. Inače je jako važno šta će drugi reći, šta će misliti o nama. Važno je roditelje ne obrukati!  U školi nas uče da ćutimo dok učitelji govore. U mladosti nas uče da ćutimo jer nije vreme da se kaže, neki opasni vetrovi stalno pušu. Završimo škole u nadi da će nas posao čekati, a onda opet nailazimo na “Ćuti, nemoj da se buniš, tako posao nigde nećeš dobiti.” Usput dobijete i objašnjenje zašto je dobro ne buniti se – ljudi ne vole da im se suprostavljate. Zamislite, tamo neko ne voli…a šta ja ne volim, ko mene uopšte pa pita? A onda se udate ili oženite i opet neko zarad neke utakmice ili filma, kaže vam – Ćuti! Pa dobro, da li to život treba da prođe u tišini? E sada ja Vama postavljam pitanje – da li smo rođeni da bi ćutali ili da bi govorili? Ako treba da ćutimo hajde da napravimo komune, pa svi na proplanak i u duboku meditaciju. Ide proleće, a Bogu hvala, prirode oko nas u izobilju. Sve je više napuštenih ognjišta. Mnogo je onih koji su nekuda otišli i ostavili sve za sobom. Otišli (čitaj – POBEGLI) su glavom bez obzira. Mi nećemo otići, mi nemamo gde otići, mi se možemo samo izmestimo. Izmestite se, ne pravite probleme, ne smetate nikome, Vaš glas se ne čuje. Međutim, to izmeštanje  košta, kao što i sve košta – voda, hleb, sapun, krevet. Ćutanje se plaća! Naše školovanje je koštalo, a sada taj uloženi novac treba vratiti.Nije cena velika 500.000 $ po glavi intelektualca. Pa izvolite gospodo političari sa brdovitog Balkana…
Završiću rečima velikog Ingmar Bergmana: “Ja nemam  talenta  za mučenika. Nisu dovoljne najbolje namere.”