Prošlo je dosta vremena od mog poslednjeg oglašavanja. Nije u pitanju odmor ili nemanje ideja, u pitanju je traženje odgovara. To vam je kao ono kada glavna junakinja “Spletkarenja” postavi sebi pitanje “Gde si se zajebala Marina?..” Za poslednjih 15 dana pre nego ćemo ući u ovu 2015.(koja će biti sve samo ne godina blagostanja), prevezla sam 2500 km po  lepoj i lijepoj zemlji, i svašta sam na tom put videla, čula i  naučila.
Prijedor, lepi gradić u RS sa nesretnim mladim ljudima koji su izgubljeni u vremenu i prostoru. Bez posla, bez nade da će bolje sutra jednoga dana možda doći. Bihać, grad na Uni, koja je jedna od najlepših reka. Odmah pored nje je i Sana, sestrinska reka.  Svojim lepotama,  prkose zubu vremena, prkose tranziciji, ekonomskim kolapsima, nemuštim političarima. Čula sam divnu rečenicu jednog prolaznika “Ne mogu da ostavim Unu”. Ostaviti Unu, znači napustiti sebe. . Ali mladi ljudi u Bihaću su nesretni, nezaposleni, bez ideja. Jedino o čemu razmišljaju je kako otići iz BiH.  A ako svi odu, ko će ostati? Pitaju li se političari ko će ostati u BiH? Stari i bolesni su jedina “perspektiva” jer oni i da hoće, ne mogu otići. Sinoć sam  na nekoj od bosansko-hercegovačkih  televizija čula kako su u  Kantonu Sarajevo potpisali koalicioni sporazum DF i SDA. Javno je istaknuto da  u  sporazumu između ostalog stoji da su stranke dogovorile moratorij na nova zapošljavanje .  Da nije tužno, bilo bi smešno…sve su do sada zaposlili dok su vladali, pa više nemaju koga ni zaposliti. Podsetimo se samo da upravo taj DF čine najvećim delom oni koji su bili nezadovoljni politikom Zlatka Lagumdžije.
Pitam se, dokle dosežu uvrede na ljudsku inteligenciju? Ima li šta sveto ljudima iz političkog života BiH? Prof. Jovica Trkulja sa Pravnog fakulteta u Beogradu, podsetio me je  na jednu staru srpsku mudrost “Čuvaj nas Bože druge nesreće”. Prva nesreća u Srbiji je bio Milošević, u BiH neka kažu Bosanci i Hrcegovci, a u Hrvatskoj neka kažu Hrvati. Ali pre nego što daju svoj sud, neka dobro promisle, jer istina je samo jedna.
I tako iz Bihaća, nastavljam put Beograda, na željen i dugo čekan koncert Radeta Šerbedžije. Put je trajao jako dugo (2,5 sata čekanja na granici) jer je čitava srpska dijaspora krenula za praznike svojoj rodnoj grudi. “Velika srpska dijaspora” koja se  pre svog najvećeg praznika, pre Božića već vratila svojim kućama. Ironija. Je li to demokratija? Inače, ima tu za mene još nedoumica o  patriotama i slavljima  – Nova godina pa Božić ili prvo  Božić pa Nova godina??? Tu nešto ne štima. No, o tome nekom drugom prilikom.
I tako…stigoh do Doma sindikata. A tamo opet šok – sala je poluprazna. Pre deset godina kada je veliki Šerbedžija počeo sa svojim novogodišnjim koncertima u Beogradu i Novom Sadu, kupovala se  karta mesec dana ranije, a danas ste to mogli uraditi i na sam dan koncerta. Tužna slika Beograda, tužna slika Srbije. Ekonomsko siromaštvo povlači za sobom mnogo toga, ali ono što najviše boli je  siromaštvo duha. E, a tada se polako život gasi. Životari se, a ne živi.
Provedeni dani u okićenom Beogradu daju vam sliku raskoši i bogatstva. Čudan je taj Beograd. Svega u njemu ima i sve može da vam pruži, ali zato sve može i da vam uzme i na kraju, uzima vam i dušu. Danas Beograđani pate od kolektivne depresije. Zatvaraju se u svoje svetove, gube i onu poslednju nadu da se nešto bolje može desiti. A kako i ne bi? Prosvetni radnici su u štrajku. Deca više ne idu u škole nego što idu. Prosvetni sindikati manipulišu jer zapravo ne žele ništa da promene. Isti ljudi godinama vode prosvetu u Srbiji i nikada ništa napravili nisu sem što su pokupili lične poene kod vlasti. I  o kom znanju ćemo mi sutra govoriti? O postavljanju kakvih standarda? Koliko šupljih priča i koliko pranja novca od strane države. Pa ko je ikada odgovarao za nerede koje proizvodi? Ministar preti da će svi ostati bez posla. Smešan mali čovek, koga niko ne poštuje. A kako i da se poštuje kada nema ni autoriteta, ni integriteta,  kada je pristao da bude samo jedan pajac u Vladi Aleksandra Vučića?! I advokati su  u štrajku. Više od dva meseca ne rade. Dva ključna stuba jednog društva – sudstvo i prosveta ne rade. Jadne li Vlade, jadne li zemlje Srbije. Kako kaže Radomir Konstatinović “Iskustvo nam je palanačko”, pa i ne može nam biti bolje.
Ovih dana sam negde na Fb naišla na post koji prenosi izjavu Aleksandra Vučića kako  Srbija ima jaku opoziciju,  koju on izuzetno poštuje. Na koga li to misli kada govori? Dveri, Obraz, Pokret 1389…??? Ultra desno protiv desnog. To je ono iz srpske mudrosti “druga nesreća”.
I ko je zapravo odgovaran za sve ovo što se dešava na ovim prostorima – srpska, bosansko-hercegovačka i hrvatska inteligencija. Dozvolila je ološu da zavadi pa da vlada.
Eto šta vreme čini.