UBEĐENJA – TO NISAM JA

Ah ta “UBEĐENJA”…toliko problema, toliko uništenih života, toliko bola i nesreće, a zbog čega, zbog UBEĐENJA! Ubeđenja kao proizvod prihvatanja stavova, mišljenja, prihvatanja konstruisane istine, ne dozvoljavaju da se pokrenemo sa mrtve tačke. Toliko se grčevito borimo za njih, vezani smo za njih, a zbog čega…opet iz UBEĐENJA. I kada se okrenemo oko sebe i slušamo svet oko sebe, opet slušamo nečija UBEĐENJA. Sva izopačenost sveta u kome živimo je proizvod lažnih UBEĐENJA. Mitomanija u kojoj uživamo i za kojom žudimo je proizvod UBEĐENJA. Emotivna matrica koja je sjajno medijsko i političko oruđe za manipulaciju opet je proizvod nečijih UBEĐENJA. Nametnuta tradicija, kultura, religija, i pre nego što smo saznali za sebe, pohitali su da nas obeleže…i to opet iz UBEĐENJA. Na osnovu nekih i nečijih UBEĐENJA usvojene su norme koje je propisalo jedno društvo.

Čega se mi to zapravo bojimo? Šta mi to možemo izgubiti? Vezanost za partnera, roditelje, stvari, vezanost opet iz UBEĐENJA. Hoće li nam se srušiti svet ako ostanemo bez njih? Neće. Nama je lepo pored njih, volimo ih, ispunjavaju nas, ali  ćemo nastaviti da ih volimo ako i ostanemo bez njih. Bićemo tužni, tugu će izlečiti vreme, a onda ćemo biti sretni što smo ih imali i oni će živeti u nama i sa nama. Samo jedan u nizu od primera kako su naša UBEĐENJA lažna. To «kačenje» o kome je pisao Antoni de Melo je fascinatna stvar, tako duboka istina. «Ne postoji kačenje bez nesreće. Još nije rođen koji bi otkrio formulu kako da se sačuvaju objekti bez borbi, strepnji, briga i pre i posle, neuspeha.»

Sigurna sam da mladi danas ne razumeju baš najbolje značenje Ljubavi. Mišljenje da je  ljubav emocija, talas koji zapljusne, da je dovoljno cijukanje, držanje za ruku, šaputanje na jastuku…strašne zablude, opet iz UBEĐENJA. Kako objasniti zaljubljenom mladiću ili devojci da je ljubav kada otpustite svog partnera i “date” mu slobodu. To “kačenje”, kontrola kojoj se teži, to su lanci kojima okivate ne samo partnera, već i sebe. Sigurna sam da ne žudite za okovima, sigurna sam da želite slobodu. Sloboda za vas znači slobodu i za onoga pored vas! Ako se plašite slobode, čega se vi zapravo plašite, da li je u reč o  strahu zbog mogućeg gubitka? Kako objasniti mladosti da sloboda znači ljubav?! Na Jahorini postoji «STAZA LJUBAVI» koja već na početku postavlja dilemu, početak staze je zatvoren. Možete prepreku savladati ali ne znate zašto je postavljena i šta vas u šumi čeka?! A onda, vrlo brzo nova prepreka, potrebno je preći potok preko daske koja ne može ozbiljnu težinu podneti. Šta ako jedan partner uspe da savlada prepreku, a drugi ostane na obali? Baš kao u ljubavi, ljubav kao i život, nije polje preći. Priroda je nepredvidiva, traži budnost, snalažljivost, mudrost. Priroda traži da budete zaista ono što jeste, priroda traži neopterećeno dete, bez takmičenja, nadmudrivanja, postoji samo igra u kojoj treba rešiti problem. Priroda, nepredvidljive ćudi zahteva budnost da bi opstali u njoj. “Priroda nije ništa drugo nego naše sopstveno biće”, ah taj genijalni Antoni de Melo.

Svi ti strahovi, zablude, zavisnosti su savršeno upakovani u UBEĐENJA na kojima smo odrastali. Sve me to asocira na bakinu škrinju u kojoj je uredno spakovana uštirkana devojačka sprema koja se prenosi od bake na majku, od majke na ćerku, od ćerke na unuku i tako dok ide ženski rodoslov. Iz škrinje izlaze pouke koje su opet osnov nekih UBEĐENJA.

Taj lanac ima svoj početak ali nisam sigurna da ima svoj kraj ili ja taj kraj ne vidim?  Završimo sa De Melom:

“Svet ne može biti spasen dobrom voljom ili tolerancijom, već jasnoćom misli.”

NIJE DOVOLJAN SAMO “KLIK”

Rano jutro pola šest, probudila sam se sa osećajem da je šest vozova prešlo preko mene. Prvo što sam ugledala su bili dva oka, dva kestena koja su bdela i čekala…uspela sam da se nasmejem. Pobedila sam smrt. Retki su oni koji pobede duboku vensku trombozu sa embolijom pluća, to su mi rekli tek mnogo godina kasnije. Buđenje me je nateralo na promene, one prave. Kažem prave jer osetila sam ranije da moram nešto menjati ali nisam imala tada dovoljno snage, a  ni u snovima najgoreg scenarija nisam mogla da zamislim da će borba za život biti presudna za novi život.  Borba protiv nasilja je bila okidač. Doživela sam ga ali vaspitanje mi nije dozvolilo da o njemu govorim u tom trenutku. Svoje modrice sam prikrivala a i vešto lagala kada bi me tata pitao za gazu na oku. Već tada sam počela da se koprcam, ali pokušaji izlaska iz kruga pakla nisu išli baš tako jednostavno kako se to danas misli. Odlučim da više neću takav život i to je to. Nije to to, jer uz vas obično ide jedan, dva, tri ili više pivezaka, mama koja razmišlja šta će komšinica reći, etiketa koju će vam palanka prilepiti kako bi Konstatinović rekao “duh kumovanja koji se nikada ne umara” kao  i spremnost da jedan period budete tema palanke, jer vi niste repa bez korena. Drznula sam se protiv duha palanke, a to se ne prašta.  I onda kao grom iz vedra neba, suočite se sa odlaskom i shvatite da bi vaša sahrana bila u tom trenutku sigurno jedna od najvećih u vašoj maloj, slatkoj palanci jer u njoj se smrt “po-društvljuje”. Mnogi bi tu bili prisutni iz poštovanja, neki jer su zahvalni, a najviše bi bilo onih koji su tu iz one palanačko-tračarske znatiželje.

Tog trenutka kada sam se probudila, probudila sam se zapravo iz dubokog sna. Znala sam da sam pobedila smrt i da moram dalje, ali ne dalje po starom modelu mame i komšinice, već dalje po modelu koji je najbolji po mene. To je taj “KLIK” koji mora da se desi da bi se desila promena na bolje. Neće sutra biti bolje samo od sebe, to bolje zahteva rastanak od laži na kojima smo vaspitavani i obrazovani. Zašto “KLIK” nije dovoljan? Svi oko vas žive život koji vi napuštate. Kako će u početku gledati na vas, šta će vam reći, hoće li razumeti ono što im govorite, hoće li imati i dalje vremena za vas onoliko koliko su imali dok ste bili kao oni? Imate li snage da menjanjem sebe utičete i na menjanje okruženja, vi ste ionako dovoljno ranjivi?! Palanka je postavila svoje standarde koje nije spremna preko noći da menja. Često sam postavljala sebi pitanje da li je važnije šta će sredina, zajednica reći ili kako ću se ja osećati? Da li je to ta kako je zovemo “roditeljska ljubav”? U tom kulturnom miljeu, duhovnost i radoznalost teško da prevazilaze nivo aktuelnih dešavanja. Svi i sve je podređeno vegetiranju. From je to savršeno opisao  emocionalnom matricom, tako što prosečan čovek veoma lako prianja za određene oblike ponašanja, uglavnom se automatski vezuje za njih, a pri tome potpuno gubi smisao za kritičnost i distanciranje.

Znala sam da ću uspeti ali sam znala i da put neće biti nimalo lak i da treba na njemu istrajati. Period oporavka me poveo duhovnom rastu. Biblija, Starac Tadej Vitovnički, Dalaj Lama, Osho …duhovnost dalekog Istoka i Zapada, gutala sam sve što mi je došlo pod ruku. Tražila sam odgovore. Na radnom stolu i dalje stoje sve te knjige, one su deo mene, žive sa mnom i u meni. Ne odustajem od puta duhovnog traganja.

A onda su na red došle i sve one spisateljice koje današnji «life coach-ovi» koriste u svojim programima kako bi drugima učinili život lepši i sadržajniji. Svoj “KLIK” živim na svoj način, oslobođena i u stalnom traganju za onim što stvarno jesam. I dalje vodim borbe na poslovnom i privatnom polju, ali one sada imaju neku sasvim drugu dimenziju.

U svetu koji živimo, svakoga dana nam potvrđuju da je ženska inteligencija mana. Neka ih, ja verujem u snagu, volju i ljubav jedne žene, ona kao takva će sigurno uspeti. Verujem u muško-ženske odnose, verujem da muškarac može biti i prijatelj i ljubavnik. Verujem u ono dobro u ljudima.

I među muškarcima ima toliko nesretnih, neshvaćenih, povređenih, onih koji su beskrajno sami. Njima je možda još teže da se izbore sa palankom koja muškarca gleda kao ratnika, snažnog, bez emocija. Zamislite samo taj sudar tradicije, mentaliteta i krhke individue…takav je izvrgnut ruganju, nosi etiketu palanke, sramota je porodice. Paradoksalno ali bolno istinito, čim se okuražite da budete ono što jeste, a da je to u suprotnosti sa normama i standardima koje je palanka uspostavila, postajete sramota svoje porodice. Ne odnosi se ovo na juče, neku daleku prošlost, danas je sve to isto bez obzira na svo klicanje evropskim vrednostima i evropskom načinu života. To je ta ambivalencija koju živimo. Divimo se evropskoj slobodi (mi to tako vidio), a kada pokušamo da je primenimo na sebi, vraćamo se sjajnom Novaku Novaku, “Volim i ja pozorište ali ne u svojoj kući.”

Prvi put sam otvorila priču rađanja novog života. Osećam se odlično, izborila sam se za svoj život. Ne filtrirajte stvarnost, živite stvarnost!

“…I OVO ĆE SE JEDNOM LANE ZVATI”

Emocije su moje ime i prezime. Pokušavam vremenom da ih suzbijem ali uvijek padam na nepravdi. Društvenoj nepravdi, nepravdi svojih bližnji, nepravdi u svijetu. Glad, nejednake mogućnosti, nejednake šanse, siromaštvo, zlostavljanje djece, teroristički napadi, biološki ratovi (jednom prisustvujemo od marta mjeseca a nitko se ne osuđuje da kaže da je baš o biološkom ratu riječ), zemlje trećeg svijeta, djeca, naši genijalci koji su iz zemalja trećeg svijeta…ima sigurno još puno toga. Kakve sve to ima veze sa mnom? Ima, itekakve. Ne mogu da utičem na globalno otopljenje, ne mogu da utičem na nekog frustriranog političara koji ako je neraspoložen, ako mu je ljubavnica otkazala poslušnost može iz besa da naškodi čitavom čovječanstvu, ne mogu da zbrinem svu djecu ovoga svijeta, da izbjeglim i raseljenima pružim pomoć, nemam mogućnost da spriječim biološki rat ali mogu da istražujem , da pišem i da sa vama dijelim informacije u želji da otvorite oči i shvatite da je došlo vrijeme za buđenje.

Srbija i Hrvatska sanjaju decentralizirani model obrazovanja, a Bosna i Hercegovina ima takav model ali ne zna šta sa njim da uradi. U našim glavama, decentralizacija znači spuštanje ovlasti na lokalni nivo i jahanje po narodu do besvijesti. Decentralizacija obrazovanja drage neznalice, zahtjeva demokratizacija i depolitizaciju. Demokratizacijom ćete da mašete tako što u rad škole uključujete roditelje, lokalnu samoupravu, učenicima dajete veću slobodu, te mislite da ćete tako pravim poznavaocima obrazovnih politika da zamažete oči. Drage neznalice, uvjet za demokratizaciju je depolitizacija! Znate li šta znači depolitizacija? Pravite se da ne znate, a itekako znate samo vam se taj izraz ne dopada! Ne dopada vam se misao gubitka moći – ne bi mogli da zapošljavate, ne bi mogli da postavljate svoje direktore, ne bi mogli da utičete na udžbeničku politiku, na sadržaje kojim oblikujete svijest učenika, vaši prsti ne bi više bili umiješani u financiranje škola…PRESTALA BI KORUPCIJA! To je vaš problem.

Kada sve ovako posložim, možda vi i niste neznalice, možda ste vi manipulatori svjetskog nivoa. Vrlo istančano radite regrutaciju reformatora obrazovanja. Svjesni ste ukoliko izgubite obrazovanje izgubili ste neke buduće izbore. Na žalost svih onih (na prste jedne ruke se mogu izbrojati) koji znaju sisteme i politike obrazovanja, vama zdušno pomaže nevladin sektor koji je davno podijelio karte. U njihovom špilu za vrsne znalce nema mjesta. Tako sofisticirano nalaze opravdanja za ovu šaku ljudi “nije nam odobren budžet za ovu godinu”. Naravno da budžet nije odobren jer i krava muzara ima svoj limit, nestalo je mlijeka.

Ispaštaju djeca i samo oni roditelji koji znaju zašto je obrazovanje važno, a i takvih roditelja je jako, jako malo. Opet nažalost, jer i ta manja skupina roditelja je izuzetno važna, to je onaj glas protiv svih koji lažu, kradu, varaju i otimaju. A onda kada se pojave nove snage, nova lica koja zaista žele bolje okruženju, zemlji u kojoj se nalaze, vrlo brzo nestanu, pojede ih mrak ili završe u nekom gepeku jer u ovoj zemlji su svi u sprezi. Korumpirana vlast je u sprezi sa jednim dijelom nevladinog sektora , stranim fondacijama i određenim evropskim namještenicima. Oni drugi, nazovimo ih opozicija i oni imaju svoj nevladin sektor i oni imaju svoje strane fondacije i oni imaju evropske namještenike koji ih podržavaju. Znači i tu je koruptivnost razvijena.  Oni koji ne pripadaju ni jednima ni drugima, šta njima ostaje, da se priklone nekom stadu? Ne budite smiješni, da ih stado i pusti unutra, ništa dobiti neće jer stado ne vjeruje nikome osim svojim ovcama. Da ostanu po strani i čekaju neki svoj trenutak? Mogu da čekaju samo okupaciju pa da se nečemu nadaju. Imaju samo dvije mogućnosti, da spakiraju kofere ili da ostanu i da se nečemu nadaju. Ako je izbor odlazak, čovjek može otići u drugu zemlju ali ne može od sebe pobjeći, od onoga što nosi u sebi, od onoga što jeste.

One koji ostanu, pozivam da djeluju u svojom okruženju , da šire pozitivne priče i vjeruju u svijetlost na kraju tunela. Kako kaže trener Partizana, g.Duško Vujošević: “Svako zlo ima svoj kraj, i ovo će se jednom lane zvati.”

U I IZVAN “KRUGA DVOJKE”

Pisala sam o nevidljivoj ženi iz ugla žene koja ima pravo na svoj život, a sada nešto o nevidljivoj ženi koja ima pravo na uspeh, na priznanje njenog znanja, na eksponiranje i prihvatanje nje baš takve.  Po svom starom dobrom običaju pokušaću da ogolim pravu istinu, potpuno svesna reakcije koju mogu izazvati.

Mesto rođenja i  poreklo su obično najveći balast u gradnji karijere i onoga što se zove «želim da uspem». Odmah možemo otvoriti polemiku postavljanjem pitanja šta to znači «želim da uspem». Uspeti znači doći do svog cilja, penjati se uzbrdo teško i naporno, postići ono što nam roditelji ne nameću, već ono što zaista mi želimo. Težak put u svakom smislu.  Ako niste rođeni u “krugu dvojke” teško ćete profesionalno uspeti.  Kao što Beograd ima svoj “krug dvojke”, tako “krug dvojke” ima i Sarajevo i Zagreb i Ljubljana i Podgorica i Skopje. U tom krugu sve je koncentrisano, najbolje škole, fakulteti, akademije, pozorišta, bioskopi, muzički događaji, književne večeri, u “krugu dvojke” se igra i balet i pleše moderni ples, u “krugu dvojke” simfonijski orkestar ima posebno mesto, u “krugu dvojke” postoji ono što se zove elita i kultura. U tom “krugu dvojke” su i novci i moć i ovce. Istina je da “elita” nekada i “elita” danas ne podrazumeva istu kategoriju i baš zbog toga je problem još veći. Oni prvi su se zatvoreli u nekakve ćelije, zadržali su svoje  svetske veze i rade samo sa onima koje su nekada davno proverili, a ovi drugi se šire kao kuga, njih je proizvela politika i oni se ne mogu pohvaliti posebnim znanjem. A tek kako se ti čuvaju…ne možete im ni prići ako ne hvalite njihovog šefa i ako im se neprestano ne udvarate i ne divite.

Ta naša unutrašnjost, ti divni mali gradovi koji su nekada imali svoju dušu, imaju i oni svoje “krugove dvojki” ali nemaju sve one mogućnosti koje pruža veliki i glavni grad. U njima je ostalo elite još u tragovima , a sa druge strane je pošast koja se širi kao epidemija. Šta možete uraditi u svom malom gradu u kome vlada lokalni šerif? On postavlja čistačicu u preduzeću, službenicu za šalterom u banci, direktora javnog preduzeća, načelnika opštinske uprave. Možete biti sretni ako imate dovoljno staža pa vas ne mogu tek tako skloniti, ali da nešto više znate, to ne smete ni pokazati jer tako ćete najviše sebi nauditi. Možete sedeti u svojoj tišini ali ne možete tako živeti doveka. Prolaze godine, nezadovoljstvo raste i ambicije polako ali sigurno nestaju. A šta ako u sebi nosite inat i želite da uspete? Koliko dokazivanja i odricanja je potrebno da bi taj kvalitet bio priznat od one prave elite? Kako ući u tu ćeliju koja je postavila Vavilonski zid koji štiti od kuge, a i od neproverenih. Nemaju oni više vremena za proveravanja, za neka nova regrutovanja, ostaju sa poslednjim vojnikom ali proverenim.

I šta ostaje …ostaje da proradi u nama ono čemu nas nisu naučili na vreme – drskost da nastavimo svoju borbu i upornost u dokazivanju.

Ne odustajte od svojih snova. Imate pravo na uspeh, imate pravo na priznanje svog znanja, imate pravo na donošenje ozbiljnih odluka jer ste najbolje lečnice, učiteljice, naučnice, najbolje ste mame! Ne pristajte na ulogu fikusa u nekoj vladi, mnogo ste više od toga. Imate znanje i neka Vaša odluka, bude Vaša, a ne umišljenih i za moj ukus baš ružnih političara koje bira isto tako ružan narod. Što reče pre neki dan momak u uličnoj anketi «neću da se borim protiv političara već protiv svog naroda». Čuvši ovako pametnog momka, vratila mi se nada, drskost ću trenirati, a upornost mi ne manjka. Od svojih snova ne odustajem!

“It’s easy to stend with the crowd.

It takes courage to stand alone”

Mahatma Gandhi

“ŽIVOT JE RINGIŠPIL”

Zašto baš sada, zašto u ovom trenutku «Život je ringišpil» i šta uopšte znači «Život je ringišpil»? Kada pređete pedesetu i živite u vremenu koje vam ne daje ništa, vremenu koje sve uzima od vas, kada pored svih životnih teškoća, iskušenja, jako ružnih slika ostanete živi i imate snage da nastavite dalje, a uz to i ostvarite neke od svojih snova, onda imate i pravo da nešto javno  kažete, svojim primerima i primerima sjajnih žena i muškaraca potaknete druge na promišljanja. Svaki pomak, svaki iskorak, svaki trzaj koji napravite, govori da ste živi, što obavezuje. Dovoljno je samo da prihvatite činjenicu da prema poklonu imate obavezu, a vaš najveći poklon je život koji živite.  

Mnogo je onih koji se zgražavaju na preispitivanja, sublimiranja, spoznaje, preseke, odluke. Mnogo je kukavica oko nas koji traže izgovore za svoje razloge nezadovoljstva, frustriranosti zbog neispunjenih želja, nedosanjanih snova, zbog svoje neostvarenosti. Takvi su najbučniji, baš takvi sve znaju i pored njih nam Google uopšte nije potreban, a kada ih suočite sa problem i činjenicama, nevešti su sa rečima. Galama je njihov odbrambeni mehanizam. Obmanjuju one nesigurne, one ranjive, one nedovoljno učene. Bez trunke griže savesti reći ću da je o reč o praznim ljudima. Njihovi životi su bezvredni, obojeni sivilom koje miriše na smrt. Prepuštanje stihiji, izgovorima koji uključuju politiku, društvo, prilike, porodične odnose, nemaju opravdanja. Niko nije došao na ovaj svet da bi bio zarobljen u baruštini koja se oseća na trulež, na leševe divljih svinja koji plutaju po površini.

A vreme, taj tako važan faktor, s početka nas požuruje, pa naglo usporava i to obično kada nam je jako važno da vreme «radi za nas». Želimo da upravljamo vremenom, a ono upravlja nama. Tek na njemu vidimo koliko smo bića bez nekog uticaja. Mera uticaja je moć koju svi imamo u nekom trenutku. Kako je samo moć opasna varka, ima neverovatnu sposobnost da očara biće, da ga uznese tako da potpuno izgubi tlo pod nogama. Pad koji je neminovan izaziva najčešće duboku duševnu bol. Zašto pad? Zato što nam nije dovoljna uloga koju smo rođenjem dobili kao i sve ono što ona nosi sa sobom, već stalno tražimo još i još i još mnogo više. Alavost je zasigurno jedna od najlošijih i najopasnijih osobina koju najlakše stičemo zahvaljući izgovorima. Uopšte nije važno kakvih smo ubeđenja, jesmo li ateisti ili vernici, važno je da znamo za meru, onu koja je dovoljna za jedan život. Kako divno kaže John Foster “Isus nikada nije išao dalje nego što je mogao da hoda”.

U svom tom spletu opterećenosti, ne primećujemo promene na svom telu… prve bore, staračke pege. Konstatujemo da nam je potreban broj-dva veći u garderobi, osetimo s vremena na vreme umor, ali ne razumemo da nam telo šalje poruku da je svega drugog i svih drugih dosta. Vreme tog nekog proživljenog života, opterećenog prilikama i neprilikama, je kao ringišpil. Seli smo u jednom trenutku u sedišta za putnike puni očekivanja.  Tokom vožnje prati nas nekakva muzika, puno je emocija i energije. Dok se penjemo ka vrhu, histerija je sve veća, adrenalin raste, a onda …sa vrha opet dolazimo na početak. Malo je onih koji ne žele iskustvo ringišpila da ponove, dete proradi u nama, a cirkusu se deca najviše raduju. To iskustvo je prilika za novi početak. Početak koji će pokrenuti emocije i energiju, da ne bude kao u Balaševićevoj «…Odlazi cirkus i ja se pitam sada, ko je domaćin, a ko je bio gost?»

IZBOR PARTNERA JE VRLO VAŽNA STVAR U ŽIVOTU

Živimo u  vremenu poremećenih vrednosti, potcenjenog znanja, u okruženju koje ne mari za pojedinca. Porodice ne razgovaruju puno o emocijama svoje dece, odnos majke i ćerke, odnos očeva i sinova ako se očuvao godinama, onda je to odnos prisnosti kada su kupovine i odmori u pitanju. Sve ostalo su neki oblici pregovaranja.  Retke su situacije gde ćerka ili sin dođu kod roditelja i govore o svom prvom seksualnom iskustvu. A sa kim će razgovarati ako ne sa roditeljem? Može li ih iko iskrenije uputiti u taj svet za njih nepoznat i pun pitanja. U školi se ne govori o seksualnom obrazovanju, još uvek je to za naše reformatore tabu tema. Zamislite, čovek je odavno sleteo na Mesec, sve više govorimo o umetnoj inteligenciji, roboti zamenjuju lagano radnu snagu, a seks nam je tabu tema?! Jesmo malo poremećeni!

I šta mladima onda ostaje – časopisi, filmovi, vršnjački razgovori koji opet ne mogu puno da pomognu. Na kraju kada žele da ispune svoju želju ili želju svog partnera, često bude – snađi se kako znaš i umeš. A onda, nakon prvog seksualnog iskustva obično dolazi zbunjenost, šta i kako dalje. Ne bude to onako kako smo  zamišljali i nema blage veze sa filmovima koji su nas trebali podučiti. Ako smo knjiški potkovani, suočićemo se sa suhom teorijom u kojoj nema emocija.

Ovakve situacije mogu izazvati puno problema – neželjene trudnoće, ulazak u neželjeni i neplanirani brak, moguću traumu zbog bolnog odnosa, razočarenje zbog neuzvraćenih emocija…dugačak je spisak situacija o kojima se na početku ne razmišlja. A nažalost, sve više je mladih koji jako rano stupaju u intimne odnose, a o njima ama baš ništa ne znaju. 

Pronaći partnera/partnericu za život je vrlo ozbiljan projekat. Smejete se projektu…da, da…ozbiljan projekat. U 21.veku dragi moji, sve je neka vrsta projekta. Šta mi uopšte znamo šta želimo sa 24 godine? Znamo za spisak lepih želja – posao nakon završenog fakulteta, stan bez roditelja, dobru platu i reći ćete «želim nekoga pored sebe ko će me razumeti» . Sada dolazimo do prave stvari, kako pronaći tog nekoga/neku ko će da nas razume? Prvo, šta treba da se razume – način razmišljanja, želje, život koji vodimo? Prihvatanje naših navika, a koliko puta smo čuli od majke da je rekla «kako si teška/težak»?! Zar nekome treba naša težina? Pa onda idu ambicije, pa prijatelji, i na kraju dođu roditelji, oni isti koji nas zasigurno najviše vole, koji su nam  nametnuli neke stavove, oblikovali naše misli, tako puno uticali na nas, a pri tome, osnovnim stvarima nas nisu naučili. Pun kufer  snova, navika, stavova ima i druga strana…i kako to sve uskladiti?

Ljubav je polazna osnova, ali ako se ne izgradi poverenje, poštovanje i tolerancija, od zajedničkog života nema ništa. Nije lako, odricanja su najveća iskušenja jedne veze, jednog odnosa. Nagomilano nezadovoljstvo ubija ljubav, ona je krhka, baš kao najfiniji kristal.

I još nešto za kraj ću vam reći – kada ulazite u brak, nemate vi samo kraj sebe onoga koga želite, u paketu dobijete i roditelje. Shvatite vrlo brzo da roditelji govore iz nas što se mnogima baš i ne dopada, ta bajka o kojoj sanjamo, obično ne bude bajka. Sve što ispadne je nekako dobro osim bojnog polja 🙂

Budite pametni, sutra ostvarite pravi odnos sa svojom decom i ne ponavljajte greške svojih roditelja. Trudite se, zaslužujete i vi i oni najlepše od života.

TI I JA

Reći ću ti da sam tu,

da volim, ljubim i patim.

Snovi, mašta i želje…

nada , ljubav i očekivanja.

Dijete i dama,

ne razumiješ uvijek.

Ne umiješ ili ne želiš,

a ipak mislim da je to za tebe

neka druga dimenzija.

Sve to smo ti i ja.