Pisala sam o nevidljivoj ženi iz ugla žene koja ima pravo na svoj život, a sada nešto o nevidljivoj ženi koja ima pravo na uspeh, na priznanje njenog znanja, na eksponiranje i prihvatanje nje baš takve.  Po svom starom dobrom običaju pokušaću da ogolim pravu istinu, potpuno svesna reakcije koju mogu izazvati.

Mesto rođenja i  poreklo su obično najveći balast u gradnji karijere i onoga što se zove «želim da uspem». Odmah možemo otvoriti polemiku postavljanjem pitanja šta to znači «želim da uspem». Uspeti znači doći do svog cilja, penjati se uzbrdo teško i naporno, postići ono što nam roditelji ne nameću, već ono što zaista mi želimo. Težak put u svakom smislu.  Ako niste rođeni u “krugu dvojke” teško ćete profesionalno uspeti.  Kao što Beograd ima svoj “krug dvojke”, tako “krug dvojke” ima i Sarajevo i Zagreb i Ljubljana i Podgorica i Skopje. U tom krugu sve je koncentrisano, najbolje škole, fakulteti, akademije, pozorišta, bioskopi, muzički događaji, književne večeri, u “krugu dvojke” se igra i balet i pleše moderni ples, u “krugu dvojke” simfonijski orkestar ima posebno mesto, u “krugu dvojke” postoji ono što se zove elita i kultura. U tom “krugu dvojke” su i novci i moć i ovce. Istina je da “elita” nekada i “elita” danas ne podrazumeva istu kategoriju i baš zbog toga je problem još veći. Oni prvi su se zatvoreli u nekakve ćelije, zadržali su svoje  svetske veze i rade samo sa onima koje su nekada davno proverili, a ovi drugi se šire kao kuga, njih je proizvela politika i oni se ne mogu pohvaliti posebnim znanjem. A tek kako se ti čuvaju…ne možete im ni prići ako ne hvalite njihovog šefa i ako im se neprestano ne udvarate i ne divite.

Ta naša unutrašnjost, ti divni mali gradovi koji su nekada imali svoju dušu, imaju i oni svoje “krugove dvojki” ali nemaju sve one mogućnosti koje pruža veliki i glavni grad. U njima je ostalo elite još u tragovima , a sa druge strane je pošast koja se širi kao epidemija. Šta možete uraditi u svom malom gradu u kome vlada lokalni šerif? On postavlja čistačicu u preduzeću, službenicu za šalterom u banci, direktora javnog preduzeća, načelnika opštinske uprave. Možete biti sretni ako imate dovoljno staža pa vas ne mogu tek tako skloniti, ali da nešto više znate, to ne smete ni pokazati jer tako ćete najviše sebi nauditi. Možete sedeti u svojoj tišini ali ne možete tako živeti doveka. Prolaze godine, nezadovoljstvo raste i ambicije polako ali sigurno nestaju. A šta ako u sebi nosite inat i želite da uspete? Koliko dokazivanja i odricanja je potrebno da bi taj kvalitet bio priznat od one prave elite? Kako ući u tu ćeliju koja je postavila Vavilonski zid koji štiti od kuge, a i od neproverenih. Nemaju oni više vremena za proveravanja, za neka nova regrutovanja, ostaju sa poslednjim vojnikom ali proverenim.

I šta ostaje …ostaje da proradi u nama ono čemu nas nisu naučili na vreme – drskost da nastavimo svoju borbu i upornost u dokazivanju.

Ne odustajte od svojih snova. Imate pravo na uspeh, imate pravo na priznanje svog znanja, imate pravo na donošenje ozbiljnih odluka jer ste najbolje lečnice, učiteljice, naučnice, najbolje ste mame! Ne pristajte na ulogu fikusa u nekoj vladi, mnogo ste više od toga. Imate znanje i neka Vaša odluka, bude Vaša, a ne umišljenih i za moj ukus baš ružnih političara koje bira isto tako ružan narod. Što reče pre neki dan momak u uličnoj anketi «neću da se borim protiv političara već protiv svog naroda». Čuvši ovako pametnog momka, vratila mi se nada, drskost ću trenirati, a upornost mi ne manjka. Od svojih snova ne odustajem!

“It’s easy to stend with the crowd.

It takes courage to stand alone”

Mahatma Gandhi