NEKA MI NEKO OBJASNI

Sve mi je jasno ili pak mislim da mi je mnogo toga  jasno ali jedno mi uopšte nije jasno, zašto ljudi ne žele da upoznaju sebe? Preuzeti model ponašanja od roditelja, zatim isti korigovati modelom kuće u koju se ulazi, a onda uticaj užasne kutije koja besomučno emituje turske i španske serije u kojima su glavne teme – izdaja, osveta, strah …i gde je tu naše pravo lice?  Ako ovom mix-u dodamo projekat Velikog brata koji više nije samo vezan za TV prijemnike pošto smo svakodnevno izloženi raznim vrstama posmatranja, onda je zbrka još veća. A onda su nam servirane društvene mreže koje koristimo da prikažemo svoju lepotu uz pomoć svih mogućih filtera ili da prikažemo  svoju pamet u želji da nam se drugi dive, da im se dopadnemo ili lajemo na sve živo i neživo jer dato nam je mesto za lajanje. Svemu navedenom, a priznat ćete, dosta toga je navedeno, ako dodamo još svakodnevna zastrašivanja političkom retorikom (rat, glad, gubitak posla), strah u ljudima je očekivan.

Mora li baš tako biti?   

Ne mora i ne treba. Razumem malodušnost, melanholiju i strah. Prošla sam mnogo teških trenutaka, kifla i jogut  su simboli moje slobode koju najviše cenim. Bilo je perioda kada se nije imalo za više od kifle i jogurta ali prazan stomak nije ubio želju za slobodom i srećom. I trenutak kada sam dala otkaz na poslu zbog uvođenja čekiranja karticom pri svakom izlasku i ulasku u ministarstvo, nije me uplašio. Čekiranje karticom je bio izgovor, a pravi razlog – bila sam nesretna. Moj posao je postao dosadan, počela sam da gubim svoj identite i bila sam jako umorna. Pomogla mi je Coco Šanel svojom mudrošću “Koliko mnogo briga neko izgubi kada odluči da ne bude nešto nego neko.” Nisam znala šta ću konkretno raditi sutra, ali se nisam plašila, verovala sam sebi. 

Želela sam sretna jutra.

Započeto sređivanje svoje prve knjige trebalo je završiti. Ponese  vas, vaš prvi lični uspeh. Promocije, ljudi koji žele da razgovaraju o knjizi, osećaj slobode.  Kada iskoraknete, počinjete da živite svoju višu svrhu, a onda vas putem prati smisao.  Na putu pored uspona bude i padova, ali i oni nose svoj smisao. Kada ste iskoraknuli, posle svakog pada ćete ustati, ne brinite.  Veliku grešku koji mnogi prave je da svoj posao poistovećuju sa svrhom. Vaš posao je ono što radite da bi opstali, da bi obezbedili potrebnu  egzistenciju, ali to nije svrha, svrha je vaš zadatak. Svako od nas mora proniknuti u sebe da bi spoznao svoj zadatak. Setite se kada vas pitaju šta radite, šta su vaši odgovori. Obično govorite o onome što vas ispunjava, a posao koji radite vas finansijki podupire. Moj posao je da prenosim znanje, dajem upute svojim studentima gdje pronaći izvore znanja, ali to nije moja svrha, moj zadatak. Moj zadatak je da radim ono što me čini sretnom. Volim da pišem, da komuniciram sa ljudima, prenosim neka iskustva, podstaknem druge na razmišljanje, možda naprave neke sitne korekcije u sebi i učine svoj život lepšim i kvalitetnijim. To je ono što mene čini sretnom i zadovoljnom. Moja studentica želi da vozi kamion kako bi obišla svet. Odvažila se i položila sve što treba za vozačicu, tako će moja Aida ostvariti svoju želju. Svojim delovanjem pokazuje da je moguće ostvariti svoj san i biti svrsishodan. Na putu oko sveta ko zna šta će sve videti i šta će poželeti da radi, ona ima svoj zadatak koji je čini zadovoljnom i sretnom. Među studenticama imam još divnih primera ali Aida je izabrala potpuno atipičan put za ženu u konzervativnom društvu punom predrasuda i stereotipa.

Zašto ljudi pristaju na ropstvo?

Zamislite sliku kolektivnog buđenja u kojoj ljudi masovno daju otkaze u svojim firmama, odlučili su da budu zadovoljni i sretni. Poželeli su se sretnih jutara, svojih sretnih buđenja, kafe koja traje sa voljenom osobom, planiranje zajedničkog dana, izleta u sred radnje nedelje, itd.   

Mislite da je tako nešto nemoguće, ja verujem da je moguće. Pritisak koji postaje nepodnošljiv se odražava na zdravlje pojedinca. Narušenog zdravlja nikome nismo potrebni, obitelji postajemo teret. Da li je posao vredan toga? Nije. Sa druge strane, ti novci nas opterećuju, ionako se zadužujemo u bankama da bi preživeli, nema smisla. Zar nije bolje imati manje, spavati mirno, biti zdrav, sretan i zadovoljan nego svakoga dana sa mukom odlaziti na posao? Nemamo prava tražiti krivca u drugome, problem je u nama. Svako u sebi nosi potisnutu kreativnost. Koliko ste samo puta čuli od starijih da se raduju penziji da bi radili stvari koje žele? Zar je potrebno čekati penziju da bi bili sretni? Vidite, ipak je u nama.  

Zašto je tako teško prihvatiti i prigrliti slobodu?

Postavljam pitanje vama. Ja nemam odgovor, sa ove distance znam da bih sve u životu isto ponovila. Najlepši osećaj je kada novce zaradite svojom kreativnošću, oslobođenim umom i svojom slobodom.  

Po sreću ne treba nigde ići, sreća je u nama, samo je treba probuditi.

I za kraj jedna lepa poruka:

“Otići iz poznatog i prividno sigurnog, da biste se bacilli u zagrljaj novome, zahteva mnogo hrabrosti. Međutim, nema stvarne sigurnosti u nečemu što je izgubilo značenje, jer u kretanju je život, a snaga leži u promenama.” Alan Koen

U SVOM FILMU

Žena…vječna tema, vječna ispiracija. Cijeli život da joj se posveti u istraživanju, nije dovoljno. Nikada nije dovoljno tekstova, knjiga, pesama o njoj napisano.  Svaka je i heroina i princeza, život je išiba, ali ona uvijek pobjedi. Podsete me prijatelji iz prošlih vremena na zverinjak u kome sam živela dok se moje tijelo i moj duh nisu pobunili i rekli “DOSTA”. Uspešna, neuspešna, zlostavljena, obespravljena, kurva, svetica, mahaluša…Koliko epiteta ponesemo tokom života od jadnih i duboko nesretnih ljudi. Sve mi prođemo neki sličan put, ženski rodoslov je čudo. Rođenje nam odredi put, zavisi imamo li sreću da se rodimo u dobrostojećoj porodici ili ne. Ipak, ni imetak koji nosimo ne garantuje slobodu jer na scenu stupa muškarac. Žena na Balkanu treba da se uda. Balkan, koji nas uvijek asocira na samoubilački rat je raskrsnica između dva različita svijeta Istoka i Zapada,  različitih kultura, jezika, tradicije, pa čak i civilizacije.

Kroz historiju, mješali su se ljudi, mješale su se kulture, poprimale tuđe vjere, njegovali različiti jezici i običaji. Mijenjalo se dosta toga ali žena je uvijek žena sa teretom koji nosi rođenjem. Od svih vojski koje su nas pohodile, ratova iz kojih smo izašli, ostali smo u svojim palankama u kojima su uloge precizno podjeljenje.

Uspešna žena je obično nečija kurva, a neuspešna nosi epitet jadnice i zatucane žene. Ona zlostavljena je mrlja društva koga čine nakaze koje ne vide svoju ružnoću u ogledalu, hrane se tuđim bolom i patnjom. Obespravljena i ne postoji, Ona se ignoriše, jednostavno je nema. Na nju niko ne računa, od nje se ništa ne traži sem njenog tijela, Ona mora da rađa. Sveticu žele muškarci za sebe, ona je njihov trofej čednosti, samo što se na njoj jednoj ne zadrže dugo. Mahaluše, to smo sve mi. Trač je divna stvar, miriše na burbon boje jantara sa bljeskom vatreno narandžastim. Miris orahovine pomješan sa mirisima karamele i vanilije opija mahaluše. Kada riješimo da iskoraknemo nemoguće je nas zaustaviti. Sa manje ili više bola ali uvijek spremne za borbu sa predrasudama i stereotima.

Ima to nešto posebno u ženi što joj daje snagu da istraje u borbi za sebe. Sama želja nije dovoljna, ali je važna, presudno važna jer ako nešto jako želimo, želja nam se može i ispuniti. Tako sam se i sama našla u jednom trenutku na polju koje je trebalo preći. Na koju stranu krenuti je bilo prvo pitanje a onda su nadolazila i ona druga – mogu li, hoću li uspjeti, koga ću sve povrijediti, hoće li boljeti…? I da povrijedite druge i da boli nije strašno, drugi će se oporaviti, povređivanje nikada nije jednosmjerno. Najstrašnije je ako povređujete sebe, od te boli se umire. Ego je jedan od naših ozbiljnijih neprijatelja. Samo razmislite koliko često vam se dešavalo da mislite da ste u pravu kada svi oko vas govore da ste u krivu. Zašto je toliko važno biti u pravu? Vojnička borba za istinu umjesto da mudrost prevlada pa pustimo da psi laju dok karavi prolaze. Nema potrebe za dokazivanjem u svijetu koji ne vrednuje znanje, svijetu u kojem caruju laž, licemjerstvo i pohlepa. U svijetu u kojem živimo car je odavno go samo mu još niko nije rekao.

Zato ne gubite vrijeme i krenite u svoju avanturu. Kada se dijete rodi ne znamo koliko će narasti vremenom, tako je i sa nama, ne znamo koliko ćemo toga na svom putu promjeniti, novoga saznati, koliko ćemo u svojim očima porasti. Nemojte ništa oročavati, uronite u svijet knjiga iz kojih ćete crpeti nova saznanja. Okružite se ljudima koji će biti vaši učitelji. Upražnjavajte svoje rituale, oni opuštaju. 

Na svoj put sam krenula prije nešto više od dvadeset godina i polje još uvijek nisam prešla, ali sam iz ljušture izašla, jadnim i nesretnim ljudima oprostila i sretna sam što nastavljam dalje.  Sve je kao u okusu burbona, bogat a mekan, zadrži se ustima nekoliko sekundi a onda proguta. Što ga duže držite u ustima otkrivate njegove skrivene okuse – miris zdrobljenog badema, čokolade sa pomorandžom, kafe. Nikada burbon nemojte piti na eks ni uz dodatak leda, uživajte u čistom burbonu. Čist burbon je kao i naš život, ima svoju priču, historiju i nasleđe.

Danas vrlo popularni Haruki Murakami, viskoljubac nam otkriva “Viski, poput lijepe žene, zahtjeva poštovanje. Prvo gledate, a onda prilazite.”.

ZVALA SI ME DETE LJUBAVI

Zašto je bilo važno šta će drugi reći?

Zašto si se okretala i tražila potvrdu da si vredna pažnje i ljubavi?

Zašto si nam uskraćivala razumevanje zarad  sveta koji je nebitan u našim životima?

Zašto ?

Rigidno vaspitanja,

odrastanje uz „hladnu“ majku koja je živela za Partiju,

nesnalaženje u novoj sredini

i opet potreba za dopadanjem.

Zašto, kada je sve moglo biti drugačije?

Činila si za druge ono što oni za sebe ne bi činili.

Niko nije imao topliji i dublji pogled od Tebe.

Niko nije imao toplije srce od Tvog.

Niko nije bio plemenitiji od Tebe.

Niko nije bio požrtvovan kao Ti.

Niko nije bio srdačan kao Ti.

Niko tako malo nije voleo sebe , a da je tako puno voleo ljude oko sebe.

Istina, niko nije grdio kao Ti,

i to zbog čega, opet zbog drugih.

Torte, sitni kolači, Tvoje čuvene orasnice,

poentlas, beli vez, tkanje,

Tvoji Chanel kostimi, niska bisera,  

sve to nosi Tvoje ime.

Stari Kraljevčani pamte svoju Tanju.

Sve ih je manje, istina,

ali ostali smo mi, Vaša deca,

a posle nas, ostaju naša deca,

a naša i njihova obaveza je da čuvamo ljude i priče od zaborava.

I tako u mislim sa Tobom,

upratih baku od 80.godina koja na koncertu “Frajli” stoji ispred bine i peva

„Meni trebaš ti da me voliš,

meni trebaš ti čežnjo duga,

meni trebaš ti da me voliš,

meni trebaš ti za ljubav“

A Ti lepa moja…

Baš mnogo boli.

Tvoje dete Ljubavi