Razvodi brakova su zamenili baby boom koji se priželjkivao u pandemiji kako bi popravio natalitet. Opet smo promašili u procenama društvenih prilika, stvarno smo diletanti. Između partnera je zavladala netrpeljivost, višak zajedničkog vremena izbacio je na površinu svu trulež odnosa –  nezadovoljstvo, nepoštovanje, nerazumevanje, oholost, samoživost i samodovoljnost. Poslednjih dvadeset godina je u znaku ženske emancipacije tako da su razvodi brakova čak šta više u trendu. Ne znam ni jednu razvedenu ženu da je nesretna i ucveljena, znam da su uspešne, slobodne i sretne.  Čim je gospođa Evropa osetila plodno tlo krenula je da upumpava novac u ove napaćene prostore kako bi ugnjetavanu ženu izvukla iz kandži patrijarhata. A onda, mediji svoj prostor ustupaju nameštenim seksi aferama jer opet ženu treba prikazati kao žrtvu, a muškarce treba šta… kako ih prikazati, kao svemoćne, bogove na zemlji?

Da nije malo mnogo? Odnos muškarca i žene nije sukobljeni odnos i ne treba da bude, to nije prirodno stanje. Kada se god suprotstavimo prirodi dobijemo jedno veliko NIŠTA.

Kako je opala gledanost rijaliti programa, a narod se navikao na prostakluk, bahatost i pornografiju trebalo je pronaći novu zabavu.  Starlete su ušle u poslaničke klupe, a do juče poslanici, danas nasilnici, predatori, silovatelji, seksualni uznemirivači …Čini li vam se da ovde nije nešto kako treba? Prostakluk nasuprot kulturi. Ovde nešto duboko smrdi.

Pošto smo narod koji ima kratko pamćenje, hajde malo da ga osvežimo – ove naše starlete, danas partijske perjanice, kao učesnice rijaliti programa bile su spremne na sve – seks, svađe, tuče, za blud i razvrat su nagrađivane od 1.500 do 2.000 evra. Teška pornografija je odjedanput postala dostupna javnosti. Slobodi su klicali učesnici rijaliti programa a i javnost koja je uživala kraj malih ekrana. Ukupna slika sunovrata ličnih potreba, kulture i morala, sve je svedeno na animalni nivo (hrana, voda, smeštaj, razmnožavanje). Strah, stid i sram su preko noći nestali. Sofisticiranu kulturu treba uništiti, kulturne radnike valjati po blatu kako bi se u očima rijaliti javnosti doveli u istu ravan sa učesnicima rijaliti programa.

Ne postoje reči koje mogu opisati stanje u kome se kao društvo nalazimo.

Pišem o ženama, želim da se njihov trud i rad vrednuju u društvu, slušam o njihovoj obespravljenosti, a onda kao iz Aladinovih ćupova umesto zlata iskaču sve do jedne ledi Magbet. Jesam li ja to možda zavedena?

Da li ženu treba izvući iz kandži patrijarhata ili je spašavati od nje same?  Pitam se kao i Eva Ras, «ko je ovdje žrtva»?