Polako ali neumitno, vreme izmiče. Taman kada pomislimo da se možemo posvetiti sebi, da dolazi naše vreme, suočimo se sa nemoćnim roditeljima i naravno, ona pomisao o «našem vremenu» se odlaže jer preuzimamo novu ulogu, staratelja svojih roditelja. A kao da je juče bilo kada smo dobili po koju pljusku, prekor, kaznu, priče o ponašanju, druženju, momcima, dobrim i lošim…sve to tako brzo prođe. Toliko životnih uloga i svaka nosi neku odgovornost. Od deteta se očekuje, od tinejdžera se očekuje, od studenta se očekuje, od udate žene očekivanja se multicipliraju – roditelji očekuju da ćerka u najboljem svetlu predstavi svoju porodicu, muž očekuje da žena bude po njegovoj meri, da se dopada njemu i celokupnoj njegovoj familiji (to je važno njemu i obično njegovoj mami), roditelji muža očekuju da snaha izrodi naslednike, da obožava njihovog sina, da bude obrazovana i važna jer tako i njihov ugled raste. A onda, kada se ispune sva ta očekivanja idemo dalje, sada dolaze deca sa svojim očekivanjima. To sa decom je baš onako kako je moja draga prijateljica Nada opisala «dobili ste okupatora i domaćeg izdajnika» Okupiraju nas, a onda sebično nemaju vremena za svoju mamu koja je pri tome uvek morala imati vremena za njih. A sa očekivanjima je priča kao da otvorite džak i probušite dno – gomilate očekivanja i gomilate i osladi vam se to gomilanje toliko da ne znate kada je dosta i sve na uštreb one «udate žene» s početka priče. Pobuni se ona koliko da pokaže svima u lancu da je živa, ali teško da nešto može promeniti jer uloga na koju je pristala je baš po onoj staroj narodnoj «dala baba dinar da uđe u kolu, dala bi dva da izađe, al ne može». Na njenu sreću, oni «okupatori» u svojoj sebičnosti odlaze od kuće tako da se svakodnevna očekivanja umanjuju i tu je sada taj prostor (bar se tako čini) koji se otvara za sve neispunjene želje, snove, ambicije. Partner se za sve to vreme zadržao ili ne, nije to toliko više ni važno, važno je da se ta SUPER žena umorila od očekivanja. I kada je pomislila da udahne duboko, opet nova uloga – staratelj svom roditelju. I ona pljuska ostala je samo uspomena na neka lepa, davna vremena u kojima je SUPER žena bila bezbrižno dete sa ponekim očekivanjem. Uloga staratelja nosi ozbiljna očekivanja, baš kao što i ozbiljne godine postavljavaju očekivanja. Međutim, u tih pola veka svakakvih očekivanja, promenilo se društvo, prilike, nekadašnje vrednosti su zaboravljene, te je tako sada staro i iznemoglo biće zaboravljeno od društva. I kako usaglasiti očekivanja sa neprilikama? Demencija, bolest koja ne bira godine je nevidljiva u zemlji Srbiji. Ne postoji broj registrovanih obolelih od demencije, ne postoji kategorizacija dementnih u Domovima za stara lica, ne postoje obučeni negovatelji za kućne uslove koji bi radili sa dementnim licima… Kada ništa ne postoji, kako pomoći? Prema nekim istraživanjima, kažu da negovatelji obolelih i sami obole od demencije. U tom lancu svi stradaju, a država i društvo čine jedno veliko NIŠTA.
I kako biti ono što se OČEKUJE od one male devojčice s početka priče? Improvizacija  nije stil njenog života.