Sve mi je jasno ili pak mislim da mi je mnogo toga  jasno ali jedno mi uopšte nije jasno, zašto ljudi ne žele da upoznaju sebe? Preuzeti model ponašanja od roditelja, zatim isti korigovati modelom kuće u koju se ulazi, a onda uticaj užasne kutije koja besomučno emituje turske i španske serije u kojima su glavne teme – izdaja, osveta, strah …i gde je tu naše pravo lice?  Ako ovom mix-u dodamo projekat Velikog brata koji više nije samo vezan za TV prijemnike pošto smo svakodnevno izloženi raznim vrstama posmatranja, onda je zbrka još veća. A onda su nam servirane društvene mreže koje koristimo da prikažemo svoju lepotu uz pomoć svih mogućih filtera ili da prikažemo  svoju pamet u želji da nam se drugi dive, da im se dopadnemo ili lajemo na sve živo i neživo jer dato nam je mesto za lajanje. Svemu navedenom, a priznat ćete, dosta toga je navedeno, ako dodamo još svakodnevna zastrašivanja političkom retorikom (rat, glad, gubitak posla), strah u ljudima je očekivan.

Mora li baš tako biti?   

Ne mora i ne treba. Razumem malodušnost, melanholiju i strah. Prošla sam mnogo teških trenutaka, kifla i jogut  su simboli moje slobode koju najviše cenim. Bilo je perioda kada se nije imalo za više od kifle i jogurta ali prazan stomak nije ubio želju za slobodom i srećom. I trenutak kada sam dala otkaz na poslu zbog uvođenja čekiranja karticom pri svakom izlasku i ulasku u ministarstvo, nije me uplašio. Čekiranje karticom je bio izgovor, a pravi razlog – bila sam nesretna. Moj posao je postao dosadan, počela sam da gubim svoj identite i bila sam jako umorna. Pomogla mi je Coco Šanel svojom mudrošću “Koliko mnogo briga neko izgubi kada odluči da ne bude nešto nego neko.” Nisam znala šta ću konkretno raditi sutra, ali se nisam plašila, verovala sam sebi. 

Želela sam sretna jutra.

Započeto sređivanje svoje prve knjige trebalo je završiti. Ponese  vas, vaš prvi lični uspeh. Promocije, ljudi koji žele da razgovaraju o knjizi, osećaj slobode.  Kada iskoraknete, počinjete da živite svoju višu svrhu, a onda vas putem prati smisao.  Na putu pored uspona bude i padova, ali i oni nose svoj smisao. Kada ste iskoraknuli, posle svakog pada ćete ustati, ne brinite.  Veliku grešku koji mnogi prave je da svoj posao poistovećuju sa svrhom. Vaš posao je ono što radite da bi opstali, da bi obezbedili potrebnu  egzistenciju, ali to nije svrha, svrha je vaš zadatak. Svako od nas mora proniknuti u sebe da bi spoznao svoj zadatak. Setite se kada vas pitaju šta radite, šta su vaši odgovori. Obično govorite o onome što vas ispunjava, a posao koji radite vas finansijki podupire. Moj posao je da prenosim znanje, dajem upute svojim studentima gdje pronaći izvore znanja, ali to nije moja svrha, moj zadatak. Moj zadatak je da radim ono što me čini sretnom. Volim da pišem, da komuniciram sa ljudima, prenosim neka iskustva, podstaknem druge na razmišljanje, možda naprave neke sitne korekcije u sebi i učine svoj život lepšim i kvalitetnijim. To je ono što mene čini sretnom i zadovoljnom. Moja studentica želi da vozi kamion kako bi obišla svet. Odvažila se i položila sve što treba za vozačicu, tako će moja Aida ostvariti svoju želju. Svojim delovanjem pokazuje da je moguće ostvariti svoj san i biti svrsishodan. Na putu oko sveta ko zna šta će sve videti i šta će poželeti da radi, ona ima svoj zadatak koji je čini zadovoljnom i sretnom. Među studenticama imam još divnih primera ali Aida je izabrala potpuno atipičan put za ženu u konzervativnom društvu punom predrasuda i stereotipa.

Zašto ljudi pristaju na ropstvo?

Zamislite sliku kolektivnog buđenja u kojoj ljudi masovno daju otkaze u svojim firmama, odlučili su da budu zadovoljni i sretni. Poželeli su se sretnih jutara, svojih sretnih buđenja, kafe koja traje sa voljenom osobom, planiranje zajedničkog dana, izleta u sred radnje nedelje, itd.   

Mislite da je tako nešto nemoguće, ja verujem da je moguće. Pritisak koji postaje nepodnošljiv se odražava na zdravlje pojedinca. Narušenog zdravlja nikome nismo potrebni, obitelji postajemo teret. Da li je posao vredan toga? Nije. Sa druge strane, ti novci nas opterećuju, ionako se zadužujemo u bankama da bi preživeli, nema smisla. Zar nije bolje imati manje, spavati mirno, biti zdrav, sretan i zadovoljan nego svakoga dana sa mukom odlaziti na posao? Nemamo prava tražiti krivca u drugome, problem je u nama. Svako u sebi nosi potisnutu kreativnost. Koliko ste samo puta čuli od starijih da se raduju penziji da bi radili stvari koje žele? Zar je potrebno čekati penziju da bi bili sretni? Vidite, ipak je u nama.  

Zašto je tako teško prihvatiti i prigrliti slobodu?

Postavljam pitanje vama. Ja nemam odgovor, sa ove distance znam da bih sve u životu isto ponovila. Najlepši osećaj je kada novce zaradite svojom kreativnošću, oslobođenim umom i svojom slobodom.  

Po sreću ne treba nigde ići, sreća je u nama, samo je treba probuditi.

I za kraj jedna lepa poruka:

“Otići iz poznatog i prividno sigurnog, da biste se bacilli u zagrljaj novome, zahteva mnogo hrabrosti. Međutim, nema stvarne sigurnosti u nečemu što je izgubilo značenje, jer u kretanju je život, a snaga leži u promenama.” Alan Koen