Moram Vas pitati jer ako ne pitam ne mogu doći do odgovara, propuštam priliku da učim, da saznajem, da promišljam, da budem bolja, a možda postanem i «normalna». Stanje «normalnosti» je poželjno jer predstavlja vrednost društva danas, tako je bilo juče, a verovatno će biti i sutra.
Postavljate li Vi  sebi i svom okruženju pitanja, ali ne ona pitanja koja odražavaju Vašu svakodnevicu, postavljate li pitanja koja suštinski čine mozaik Vašeg života? Da li svoj život vidite kao mozaik koji slažete godinama, lagano, pažljivo, kockicu po kockicu, delić po delić, komad po komad, ili… ? Okrećete li se unazad? Sanjate li život?
Postoje tako neki periodi u životu kojima se «normalan» svet raduje, a ja sam tada tako tužna. Obično su to praznici  – Nova godina, Božić, Uskrs, Bajram ili rođendani. Vreme posta, vreme odricanja je vreme kada bi trebalo proniknuti u sebe, u tamo neke dublje pore koje ne preispitujemo često. Postoje ti delići koji imaju svoju priču, samo je pitanje jesmo li spremni da se suočimo sa njima? Zbog čega sam tužna kada se ostali raduju – možda zbog svesti o prolaznosti, ili zbog svesti o ljudskoj gluposti, ili možda zbog nerazumevanja, zbog  ljubavi ili privida ljubavi, zbog moje slike života koja nije primerena vremenu u kome živim ili zbog nekog žala, a koji zapravo uopšte od mene nije zavisio? Mnogo pitanja, a tako malo odgovora, baš kao i misao da smo nešto važni i da nešto od nas zavisi. A kome smo važni i zašto uopšte mislimo da smo važni i  šta to od mene, od Vas pa i zavisi?
Sa kakvim zabludama živimo? Jesam li ja uopšte «normalna» kada postavljam ovakva pitanja? Znam da sam od svojih roditelja bila neshvaćena. Tata se i oprostio od mene rečima »Mi tebe uopšte ne poznajemo, o tebi ništa ne znamo». Koliko je samo bilo teško izreći tako nešto nakon 46 godina zajedničkog života? Da li je na kraju života to priznanje porazu? Da li kraj života podrazumeva poraz, da li je to spoznaja da ne uspevamo da se izborimo za dalje?    Možda su se baš oni, moji roditelji u nekom periodu života  i pitali jesam li normalna? Samo se tu nameće sledeće pitanje – zašto se to nikada nije glasno reklo? Zašto se sumnje prećutkuju? Da li je to «normalno»? Koliko je samo smešna i prizemna ta odrednica «normalnost». Ko za koga uopšte može reći da je «normalan» i šta to uopšte nekoga kvalificira da je «normalan»?
Šta znači biti NORMALAN? Svrstavanje u one «normalne» automatski povlači za sobom misao da ne pripadate onima koji «nisu normalni» jer Vi mislite ono što većina misli, opravdavate ono što većina čini jer možda i sami želite da činite iste stvari, ako već i ne činite. Svi ti  «normalni» su «normalni» jer Imaju sličan model ponašanja, model ophođenja, prećutnog prihvatanja. U takvim postavkama ja imam sledeći problem –  živimo u društvu u kome  političari kradu, lažu, otimaju od naroda, a pak isti ti političari opstaju, nevaspitano i nekulturno se bogate zahvaljujući onim «normalnim» koji čine većinu. Sve što čini većina je «NORMALNO» i «ISPRAVNO», to je model vaspitanja koji se vekovima prenosi i služi kao matrica.  Sada Vi «normalni» recite najpre sebi da je normalno da političari kradu,  lažu i otimaju., a i ubijanje im nije strano. Idemo sa sledećom  odrednicom – svi ti političari koji kradu, lažu, otimaju i ubijaju se predstavljaju narodu kao veliki vernici. Da, kao veliki vernici . Danas, koliko već sutra ćemo biti zapljusnuti najpre božićnim  pa novogodišnjim čestitkama, pa opet za par dana božićnim čestitkama i to baš od naših dobročinitelja. Na malim ekranima ćemo ih gledati na misama i liturgijama, krstit će se, pričešćivati, Bogu moliti…licemerju nigde kraja biti neće.
 Pa sada Vi recite meni, da li je normalan  narod koji ove i ovakve tapka po ramenu, zaokružuje njihove brojeve, kliče im na mitinzima? Reći ću Vam, ako ne svrstavate sebe u ove «normalne», onda ste bolesti i Vama je potrebna pomoć, tako ovi «normalni» govore. Sebe ne želim da svrstam ni u jednu ni u drugu kategoriju jer ne želim da se svrstavam i uvek se protivim svrstavanju u ove ili one, ovakve ili onakve. Kako to Prever kaže: «takva sam, kakva sam», a ja dodajem, u svojoj koži mi je tesno ali izdržavam, možda više kao «nenormalna», nego kao «normalna» (ako se bar moram negde svrstati). Čini me tužnom spoznaja da nas je ipak malo «nenormalnih» koji težimo da nasleđenu matricu menjamo, da pokoljenja od uticaja ovako «normalnih» spašavamo. Paradoks vremena, paradoks života – SPAŠAVATI OD NORMALNOSTI.
Idemo dalje, ima još toga zbog čega ne prihvatam svrstavanje – U Bosni i Hercegovini žive Bošnjaci, Srbi i Hrvati kao konstutivan narod na jednoj strani, a na drugoj su oni «ostali». Šta uopšte znači odrednica «ostali», i  ko su ti ostali?  «Ostali» su Židovi, Romi, Slovenci, Nemci, Česi, Albanci, Crnogorci, Mađari, Poljaci, Makedonci, Rumuni, Rusini, Slovaci, Turci i Ukrajinci i oni nemaju ista prava kao i konstitutivni narodi. Iako je  Parlamentarna Skupština Bosne i Hercegovine 2003.godine, usvojila Zakon o zaštiti prava pripadnika nacionalnih manjina čime se obavezala da zaštiti nacionalne manjine i omogući im sva prava koja imaju i konstitutivni narodi. Kako ni jedna stvar u  Bosni i Hercegovini nije urađena do kraja, tako je i slučaj sa nacionalnim manjinama. Niti je manjinama omogućeno da u redovnom obrazovnom sistemu uče svoj maternji jezik, niti mogu da obnašaju državne funkcije kao što je slučaj sa konstitutivnim narodima. I opet pitanje,  ko o tome odlučuje? Pa odlučuju naši dobročinitelji koje biraju oni «normalni». Samo mi nije jasno, zašto oni koji imaju svoje poreklo, svoj identitet, svoju kulturu i svoj jezik pristaju da ih neko svrstava u «ostale». Zar to nije ponižavajuće? Šta je sa izrazom «manjina»? U nekim finim zemljama sa nekim finim ljudima o ovakvim stvarima se ne govori, ovakve stvari se ne dovode u pitanje.Bosna i Hercegovina  ima sve potencijale da bude fina zemlja, ali očito je da u njoj ne žive tako fini ljudi. Mi ovde gajimo neku drugu sortu ljudi koja svakoga dana pristaje na unižavanje. Možda je ovde u pitanju sorta još finija od tamo neke fine? Svakodnevno na meniju dobijamo UNIŽAVANJE. Za doručak porcija unižavanja, za ručak opet porcija unižavanja nakon koje stiže prelivena poslastica, obično hurmašica  jer je jeftinija od baklave (ona se čuva za Bajram kao izvorna poslastica) kako bi  prvoserviranu gorčinu što lakše svarili, odnosno, da slast «ubije» gorak ukus koji je prethodno preplavio sva čula. Večera više nije u modi, takmičenje ko duže može da izdrži bez hrane je IN, to je trend koji su nam dragi političari uveli na Balkanu. Treniramo izdržljivost uz dozu uniženosti.
Palanka koja je oblikovala naš duh procenjivanja, paušalnog ocenjivanja dovela nas je do ponora jer smo izgubili svaki kompas ponašanja. Snovi o lepom su zamenjeni noćnim morama, priviđaju nam se razne spodobe koje seju površnost, neznanje, zavist, laž, mržnju…seju to neko zlo seme. Kako samo čovek može biti jadan u svoj svojoj ružnoći duha. Evolucija bi trebalo da podrazumeva savršenije stanje, a u našem slučaju reč je retrogradnoj evoluciji. 
Tako ponekad zavidim svima Vama koji jasno sebe možete negde smestite. Jednostavno dođe  trenutak kada to nešto baš isprovocira nešto.