Naše misli kreiraju naš život, kako Otac Tadej kaže «Ako su nam misli mirne, tihe, plemenite i krotke, i život nam je takav. Ako obraćamo pažnju na okolnosti u kojima živimo, ulazimo u taj misleni krug, mi nemamo mira i spokoja. Od misli sve potiče i dobro i zlo. I naše misli se ostvaraju.»^[1]
Verujete li da ako nešto silno želite, da to možete i ostvariti? Imate li dovoljno snage da istrajete na svom putu? Da li ste se ikada zapitali koliko Vas strah sputava da napravite taj važan iskorak u životu? Od kuda strah ako nam je nešto tako važno? Iskorak koji želimo napraviti dolazi uglavnom iz polja jake želje da nešto popravimo, da budemo sretniji, da nešto učinimo za sebe. Želja je iz polja svesti, a emocija odlučuje hoćemo li uspeti. Candance Pert, američka neuroznanstvenica nas upućuje da naše emocije odlučuju na šta se isplati usmeriti pažnja i šta ćemo misliti na svesnom nivou, a šta će ostati  potisnuto da dubljem nivou u našem telu. Svest nas primorava da želju o iskoraku sagledamo iz svih uglova. I … živeći u vremenu u kome živimo, u vremenu kome neizvesnost trenutka dominira, obično se povučemo pred željom, pred važnim iskorakom, pred vrlo važnom odlukom, pred mogućom srećom i slobodom, jer uvek nam nešto u tom nizu nedostaje. Da li to znači da od svoje želje treba odustati? Ako svakoj želji pristupimo na isti način, pa nam analize pokažu da su želje jedno, a realnost onoga što živimo nešto sasvim drugo, hoćemo li se povući i tražiti izgovore u dobro svima znanim rečim «nije mi suđeno», «nisam ja te sreće», «moja sudbina je tako tužna». «zašto on može, a ja ne mogu»,  itd. I onda …kako dalje? Nastaviti život kao da trenutak u kome ste nešto poželeli nije ni postojao?! Obično se tako naši snovi završavaju, nastavljamo dalje ustaljenim putem po inerciji, na pomisao da ste nešto poželeli, okrenućete se kao da je to neko drugi poželeo, a ne Vi. To je najjednostavniji put. Tako ćete se pri svakoj novoj želji okretati, jer uvek će Vam nešto tako malo nedostajati da bi želju ostvarili. Sledeći korak je buđenje usvojenog vaspitanja da u teškim vremenima treba biti zadovoljan onim što imate, Vašim prijateljima je isto kao i Vama. Zahvaljivat ćete Bogu ako ste vernik svakog jutra i večeri na onome što Vam je od Boga dato. Ako ste roditelj, u prvi plan stavljate svoju decu jer u vremenu zla važno je samo sačuvati decu od svih loših uticaja koji dolaze iz vani, a svesni činjenice da se protiv generacije ne možete boriti. Na neko odloženo vreme svoje želje zamrzavate jer ste potpisali sporazum sa sobom da je Vaš prioritet sada Vaše dete.  Postavljete sebi jedan od najtežih zadataka , napraviti čoveka.  Na putu posutom trnjem, primenićete usvojeni model, jer ste zadovoljni svojim likom. Govorićete sve što su i Vama govorili, sreća i zadovoljstvo je u onome što se ima, sve ostalo, može i ne mora. I tako ćete sa novom ulogom i novim zadatkom, učiniti isto što su i sa Vama učinili. Od Vas su napravili nezadovoljno biće koje neće glasno nikada priznati svoje nezadovoljstvo, jer to bi značilo Vaš poraz. Tražićete izgovore za strah koji je prevladao želju da okusite život. Za očekivati je da Vaše dete bude slično Vama. Ako kojim slučajem izađe iz Vašeg miljea, negde na svom putu i «pogreši», prebacit ćete mu, ne iz razloga jer ne verujete u njega, već iz straha od mogućeg neuspeha. To je taj iracionalni strah koji ste sve godine potiskivali i on Vam se na kraju vraća. Malo je ko od nas spreman da se suoči sa svojom iluzijom, sa svojim strahom. Iluzija verovanja šta je bilo i šta je moglo biti. Strah je opasan proizvod iluzije koja pravi projekcije situacija koje zapravo uopšte ne živimo, iluzija nam ne dozvoljava da živimo sadašnji trenutak. I tako se po istom modelu vaspitavaju generacije, a sve sa objašnjenjem da uvek obavljamo zadatak kako najbolje znamo i umemo i sve radimo sa najboljim namerama. Jako važno je podvući najbolje namere, potrebno nam je opravdanje pred sobom jer nismo spremni i ne želimo da priznamo da smo negde pogrešili. Priznavanje greške povlači neka nova pitanja i tome nema vidljivog kraja. «Uspeju» oni koji su predoređeni na uspeh, jer to su deca onih koji su uvek imali sve. I tako slične privlače slični. Oni «uspešni» pronađu «uspešne», jer u narodu se za takve kaže «para na paru ide». Čak i francuski ekonomista Tomas Piketi u svojoj knjizi «Kapital u 21 veku» koja je postala pravi  bestseler, iznosi tezu «bogati postaju još bogatiji, dok većina ljudi od plate može samo da preživi». Međutim, u tom spoju «uspešno» sličnih, obično neko ostane sam, a to Vam niko nije rekao. Materija donosi privid sigurnosti, ali ne i sreću. Novac, moć, slava, prestiž u društvu, povlače za sobom  razne poroke na koje se gleda kao trenutna zabava. Kako to A.G.Matoš lepo zbori «Ljudskom srcu nikad dosta,  zadovoljno ono nikad nije».  I tako… dođe na red i buđenje.  A ono, nije baš najlepše, buđenje je sa mučninom, gorčinom za  propuštenim radostima, patnjama, ljubavima, neizvesnostima …za svim sokom koji život čini.
Postoje i oni «treći» koji se ne boje, oni koji prave iskorake koje ni prvi ni drugi nikada ne bi napravili. A jesu li oni sretni? Šopenhauer kaže da je sreća kada smo ono što zaista želimo biti. Teško je opisati taj doživljaj, taj osećaj sreće, ali jedno je sigurno, ovi «treći» su živi! Zaigra im srce pri novim izazovima, uživaju u malim stvarima jer ih vide, mogu da ih osete. Te male stvari za one «uspešne» ne znače ništa, uvek su im dostupne, a za one koji su pristali da «ne žive», za njih te male stvari i ne postoje jer su im osećaji davno otupeli. Pristanak i izbor trnovitog  i neizvesnog puta, puta na kome se smenjuju suze i smeh, puta koji može da vodi do samouništenja ali i do nesagledivih vrhova. Ali sve je to divno…i pad i bol i tuga i slomljeno srce, sve je to divno, osećate, živi ste! Najtužniji je prostor u kome ništa ne osećate, sve je tako prazno, ne postojite.
I dragi moji, gde Vi sebe pronalazite? Moja priča je sa više suza nego smeha, sa više boli nego sreće, ali to je moja priča, moj izbor, živa sam, osećam, volim, umem da volim! Raduje me misao da ću jednoga dana imati priču za ispričati svojim potomcima.
A Vi, imate li svoju uzbudljivu priču?  Nemojte se bojati, za pravi iskorak nikada nije kasno. Ne razmišljate o mogućem gubitku, dođe dan kada svi izgubimo sve i …? Živite svoj život jer on nema reprizu. Život je samo Vaš, slobodni ste da donosite odluke, ne bežite od odgovornosti i ona je samo Vaša.
Ne odustajte od svojih želja, od svojih snova! Ne odustajte od sebe!

^[1] Starac Tadej Vitovnički, Mir i radost u duhu svetom, Pravoslavna misionarska škola pri Hramu Svetog Aleksandra Nevskog, Beograd, 1985., str.49.