Veliki Đura Šušnjić je napisao «Znati i verovati», filozofsku naučnu raspravu o veri i ateizmu. Kako autor kaže «Vera – nesvesno, pismo upućeno u dubinu tajne.» Kada ne postoje odgovori ili ih ne možemo pronaći ili nismo zadovoljni nametnutim mislima, tražimo odgovor od religije. Sve ono što znamo ili bar mislimo da znamo, nauka uvek može preispitivati, a vera nas vodi na jedan drugi put, put prihvatanja mistike. Naš izbor je put kojim ćemo ići ali sam sigurna da svako od odnos u nekom trenutku pokuša da nađe odgovor od verskih učenjaka. U najtežim životnim trenucima opredelimo se za «Bože pomozi» iako za sebe kažemo da smo ateisti. Ovakve životne epizode otvaraju pitanja koja se tiču ličnog preispitivanja, znamo li mi uopšte ko smo?

U šumi punoj vukova, lavova, zmija, divljih krvoločnih zveri nađe se po koja ptičica, zečići, srndaći, veverice, a u tragovima i čovek. Opstati, a ne uprljati se gotovo je nemoguće. Nemoć prouzrokuje bes, a bes vodi u sigurna dva pravca – bolest ili destruktivna ponašanja. Da se podsetimo, destrukcija potiče od lat.reči destruction što znači uništenje, rušenje, izazivanje propasti. Svakodnevno smo svedoci destruktivnog ponašanja naših političara. Uspešno sprovode projekat zaglupljivanja svog naroda u sprezi sa medijima koji im svesrdno pomažu. Ima izuzetaka naravno ali radi se o promilima a ne o procentima, na žalost. Podelili su nas po mahalama u kojima se broje krvna zrnca, u kojima je  trač vrednosna odrednica. Kockaju se sa našim životima ne iz dana u dan, već iz sata u sat ne radeći za narod ( narod ih je birao, narodni su poslanici), već radeći na štetu svog naroda. Umiranje je postalo tako normalna svakodnevna pojava, a pod pandemijom COVID-a 19 sve se podvodi pod umiranjem od korone, sjajna prilika da se zabašure bolesti srca i krvnih sudova kao i maligne bolesti za šta je stres ozbiljan okidač. A stres ne dolazi od kolača i izležavanja na Sejšelima, stres nastaje usled nemogućnosti da se odgovori na sve zahteve koji su nam nametnuti. Poslednjih dana svedočimo borbi protiv seksualnog nasilja nad ženama, a toliko je prisutno vršnjačkog nasilja, seksualnog i psihičkog zlostavljanja a o tome se progovori samo kada se nesreća već desi. Zašto…lavovi će pojesti ptičice ako zapevaju. Znamo ko su lavovi, a ko ptičice, a gde je čovek…oglasi se , ali kratkog je daha jer divlje zveri čine čopor koji obično noću krene u lov i čovek nestane preko noći. Iz tog razloga, ostaju samo tragovi ljudi. Zveri čine da neobrazovana javnost veruje u laži jer za značenje reči manipulacija se ne zna. Organizovane gomile su uvek igrale veliku ulogu u životu naroda, a danas je to važnije nego ikada. One su uglavnom nesvesne, u našoj šumi sve te krvoločne zveri reaguju nagonski . Razum naspram nagona/nesvesnosti gubi svaku bitku. Gomile nemaju druge podobnosti nego da razaraju, što i istorija dokazuje, a Gustave Le Bon to divno opisuje u svojoj knjizi «Psihologija gomile». Varanje, krađa i nasilje idu ruku pod ruku i dobro su razrađeni obrasci divljih zveri.

Danima razmišljam o izjavi g.Izetbegovića koja je obišla region a tiče se Srba kao lošeg naroda i znate do čega sam došla – uprljaću sebe ako budem pisala o tome, a u konačnici, to ne želim. Zahvaljujem se g.Izetbegoviću na iskrenosti poruke. Razumem strah koji vlada njime, nagonske reakcije su normalne za životinje koje su na umoru. Samo bih podsetila  g.Izetbegovića i njegovu gomilu sledbenika da je otac turske nacije  Mustafa Kemal paša Ataturk bio najveći prijatelj kralja Aleksandra Karađorđevića. Njihov odnos doveo je do formiranja Balkanskog saveza u koji su uz Kraljevinu SHS i Tursku ušli Rumunija i Grčka. Mnogo bi se moglo o odnosu dvojice velikih vojskovođa pisati, ali je bolje da se takva štiva nalaze u udžbenicima istorije/historije nego štiva koja potpiruju mržnju među narodima. A ne zaboravite, udžbenici su idealno mesto za ideologije kojima se gomile vaspitavaju te nije čudo zašto se dešava sve što nam se dešava i zašto g.Izetbegović baš u ovom trenutku.

No, ima nešto mnogo lepše što želim da podelim sa Vama mojim dragim prijateljima koji zavire u po koji od mojih tekstova – da li ste znali da je Googl osnovao potkompaniju koja se zove «Kaliko» čiji je cilj da reši problem smrti. Od dve milijardi dolara sa koliko Googl raspolaže, odvaja 36% za naučne projekte na raznim poljima biologije među kojima su i projekti produžetka životnog veka. Bil Maris, predsednik Googl-ovog investicionog fonda, iskreni vernik u besmrtnost o istraživanjima i projektima kaže «ne pokušavamo da osvojimo svega nekoliko metara terena, nego da pobedimo u utakmici» Maris smatra da je bolje živeti nego umreti, a šta Vi mislite? Nije Googl usamljen u ovim istraživanjima, bogate zemlje ozbiljno rade na projektu besmrtnosti. Ništa nije nemoguće imajući u vidu razvoj nauke i tehnologije. Drugo je pitanje da li se nama takav koncept dopada ili ne, ali mi smo potpuno nevidljivi na karti moćnih sila. Kao zemlja ili zemlje koje su nekada bile zajedno, ne postojimo, a znamo i zašto ne postojimo?!

Imamo pravo na sreću, imamo pravo na slobodu izbora, ali kako kaže Harari «…ko bi želeo da živi u večnom jadu?»

Vratimo se vrednosnom sistemu, o kulturi je nezamislivo govoriti bez njenih vrednosti. Znamo šta znamo, svako od nas veruje u po nešto, ali  da ne bi govorili da je život tamo negde, oglasimo se bez straha, život je ovde i sada!