Koliko još prošlog mjeseca prisustvovala sam pravom verbalnom boks meču između milenijumske generacije i generacije  ranih 70 -ih. Oni se ne razumeju a govore istim jezikom. Mnogo ružnih reči i poruka je razmjenjeno, a pri tome niko se tu ne ispričava niti pokazuje  žaljenje za ružno izrečeno. Na žalost, ne vidim da će se išta i promjeniti sve dok jedni ne izumru a drugi ne zauzmu njihove položaje. To je matrica od koje se ne odustaje. Danima sam se osjećala loše jer u mom poimanju svijeta, autoriteti još uvijek postoje i  treba da postoje.

Koliko juče, suočila sam se sa instant obrazovanjem neformalnih zvučnih škola u kojima se savršeno prodaje magla za velike novce. Naslućivala sam to negdje ali nisam željela da prihvatim baš zbog postojanja autoriteta, oni bi trebali biti čuvari integriteta. Međutim, proizvod je fenomenalno upakovan i svi su sretni i zadovoljni, i oni koji zarađuju i oni koji plaćaju. Školski primjer mekdonalizacije društva, radost bez žrtve. Kreatori ponude imaju isključivo finansijski interes kojim se stiče moć a njime  gradi imidž na tržištu. Prodavci magle par excellence. A ovi drugi, korisnici proizvoda, sanjaju novac i moć koji treba da im omogući stječeni certifikat ili diploma. Zainteresovani su za proizvod ne zbog sadržaja već zbog stvaranja svoje nove slike u javnost. Važno je biti u javnosti, važno je biti slavan. 

Ovo je vrijeme u kome svi igraju neku igru, u kome svi žele nešto postići, izvući korist samo za sebe.

Kako je IN instant obrazovanje , tako je IN i instant hrana. Mangu i avokadu, dodate rizi – bizi  (ne misli se na grašak i rižu , već prazno, prazno 🙂 ) i gotov obrok. Smuti za doručak, poke za ručak, nema večere, čaša vina i u krevet. Instant hrana se naručuje preko mobilnih aplikacija. Naši milenijalci su opsednuti internetom i njegovim mogućnostima. Blogovi, vlogovi, influenseri, to je ono što privlači njihovu pažnju, oni vole zabavu i smijeh. Život doživljavaju na potpuno suprotan način od starijih generacija, ne doživljavaju ga ozbiljno. Teško im je da se u realnom svijetu dokažu i iskažu, oni govore nekim drugim jezikom.  Rođeni su u vrijeme kada su se djeca još uvijek uspavljivala uz bajke, tako su nametnuti snovi i mašta iskorišćeni kao saveznici na društvenim mrežama. Slušati dobru priču, ispričati dobru priču, prikazati dobru priču je ono što privlači pažnju.

Kod djevojaka je ozbiljno prisutna opsednutost lažnim sjajem, lažnim glamurom, “životom na izvolte”, instant sexom, snovima o instant zaradi, moći, ljubavi i imidžu. Sestre Kardašijan su uvele selfi na društvene mreže, diktiraju modne trendove i uz put skupljaju milione neradeći ništa zahvaljujući pratnjama i lajkovima.  Dobro su se primile na našim meridijanima te tako i mi postadosmo bogatiji za influenserice, kakva sreća 🙁 Nema mjesta odakle nam ne šalju fotke ovakve i onakve, nisu gadljive ni na klozetske šolje. U njihovim glavama samo jedno je  bitno –  biti slavna. Kakav moždani hendikep.

Na Netflixu se prikazuje odlična serija “Projekat Ana”. Istinita priča o predstavnici milenijalaca koja sanja  tipičan američki san – postati slavna i bogata. Poreklom od ruskih emigranata koji žive u Njemačkoj, “naslednica” Ana Sorokin je prevarila najuticajne ljude iz svijeta bankarstva i umetnosti. Život bogatašice je prikazivala na Instagramu sa putovanja, boraveći u skupim hotelima i posetama najskupljim restoranima.  Njen san je bio stvaranje umetničke fondacija . Strast koja je Anu vodila kroz projekat govori o upornosti i sugestivnosti koju imaš kada nešto jako želiš. A onda se namesti da upoznaš prave ljude na pravom mjestu koji su spremni da pomognu jer vide svoj interes. Interesantno je da u prevarama koje je činila nije bilo manipulacije, Ana nikoga nije primoravala na nešto što ne žele, niti je bilo koga ucenjivala. Tipična predstavnica generacije, hladna, otresita, brzo misli, brzo donosi odluke, bez mnogo emocija. Međutim, postoji i ona druga ranjiva, dečija strana kojoj suze ni vriska nisu strane.

I ovdje je prikazan taj interes za dobrom idejom jer svi žele izvući korist. Na kraju kako to obično i biva, miševi pobegnu u rupu a glavu gube naivni. Obavezno pogledajte ovu priču, Ana Sorokin je ozbiljno uzdrmala najmoćnije ljude Amerike.

Na žalost, ovi novi klinci, ne znaju za Đoletovog dedu koji ore nebeske njive, a ni za baku koja čuva sve stvari i sliku njihovog sveca. Kroz maglu se sjećaju, ne mare za prošlost, cilj im je budućnost.

Plašim se budućnosti bez duha i emocije. Kada bi samo na trenutak ove generacije stale i  porazmislile o stihovima…

“Niko ne zna šta ga čeka, dan šta nosi

svako juče ostavlja nam trag u kosi

doba prošlo i buduće, priča ista

sve što sija i ne mora da zablista.

Odiseja, odiseja,

staza trnja ili staza orhideja

odiseja, odiseja,život, to je samo nova odiseja.”