Mislite da je lako pisati?! Ne budite deca, nema teksta bez duše, bez patnje, bola i ljubavi.

Nema teksta bez duše, zapamtite. A duša…znamo li gde je? U filmu „Toma“ , Toma skida košulju i pokazuje na srce, a kod mene…kod mene je negde u dubini grudnog koša, tu negde, duboko, duboko u meni. Sigurna sam da je kod svakoga od vas duša na nekom posebnom, samo vašem mestu. U  svojoj dubini krije sve vaše tajne.

Pišem kada se probudi patnja.

Patim za prošlim vremenima, bozadžijama i sodadžijama, kaldrmom, kafanskim i uličnim sviračima, neprežaljenim ljubavima, dragim ljudima koji su obeležili moj život, koji su mi preneli svoj duh. Poslednjih dvadeset godina slušam o  uključivanju Roma….ej bre…kakvo uključivanje Roma, to su moja braća i sestre.  J…ti proklete i prljave novce Evrope  i njihov kapitalizam. U mom životu nije bilo veselja, pesme, bez braće Roma i sestara Romkinja. To se tako danas zove, a u moje vrijeme bili su to moja Ajša i moja tetka Ljilja i moj Medo i čika Arif koji je doneo najdivnije crvene ruže koje se sam ikada videla u životu na sahranu mog dede. Koračao je tako ponosno u svom crnom odelu i beloj košulji…moj čika Arif.  Nisu to bili Romi, to je bio naš rod, naš rod najrođeniji.  Zajedno smo slavili, Tanjica je dobila ime po mojoj mami, zajedno smo tugovali i plakali… Reditelj Aleksandar Petrović ih je opisao kao „najtajanstveniji narod u istoriji, neuhvatljive kao vetar“ i nije bilo reči o inkluziji. Inkluziju su nam uveli rasisti, a nama kao da su svrake popile mozak i zaboravili smo sve što smo do juče živeli.

Tako sam tužna što ove današnje generacije ništa, ama baš ništa ne znaju. Dragi  roditelji roditelja male dece….pričajte svojoj deci i unucima o sretnom detinjstvu, pričajte o Fatimi, Ajši….pričajte o vragolastim i vrcavim  lepoticama, o krvi koja teče njihovim venama. Pričajte o plesu koje ste učili od njih, pričajte o tome kako ste im zavidele na sluhu, osećaju za ritam, kako ste kopirali taj  pogled ispod obrve, a tek kako smo se divili njihovim rusim kosama. Zaboravili ste onu…

„Aj ruse koso, curo imaš,

žališ li ih ti?

Aman, da ih žalim,

ne bi ti ih dala

da ih mrsiš ti… “ .

Gde su kafane, stoljnjaci sa crveno-belim kockama, na stolu obavezan sifon sode i bokal vina…

“Kazuj, krčmo, džerimo, džerimo

Kazuj pusto kaldrmo, kaldrmo

gde mi dragi nestade,

što mi srce odnese, odnese…“

Pojma oni nemaju ko je Usnija Redžepova, ne znaju oni ni za legende Oliveru Katarinu i Bekima Fehmiua, za kultni film „Skupljači perja“. Kad pusti glas Olivera Katarina

„Aj Romale, aj čavale“ ne može da vam se ne digne kosa na glavi , da telo ne zatreperi…Nema pesme, nema reči bez emocije. Film je prikazan 1967.godine na Kanskom festivalu gde je osvojio dve svetske nagrade – FIPRESCI za režiju i Veliku nagradu žirija, a Velikom zlatnom arenom za mušku ulogu je nagrađen na 14.filmskom festivalu u Puli.

Bekim je šarmirao Širli MekLejn, šarmirao i osvojio svoju veliku ljubav Branku Petrić. O Bekimu je možda najslikovitije govorio i pisao Miljenko Jergović, pa vam preporučujem da sve što vam dođe do ruke iščitate i upoznate tog neodoljivog Albanca čiji je  staccato  hrvatskih i srpskih i bosanskih i crnogorskih rečenica ušao u kulturnu memoriju jedne zemlje i jednoga vremena, kako maestralno kazuje  Jergović.

Olivera Katarina je tih davnih godina uradila sama sve što su 80-ih i 90-ih uradili Brena, Haris i ostali zajedno. Jedan Salvador Dali je kleknuo pred Oliveru Katarinu očaranom njenom lepotom i glasom, a njeno izvođenje „Đelem, đelem“ (romska himna) odjekivalo je poznatom pariskom dvoranom Olympia. 

Ovo su priče koje treba da se nađu u školskim udžbenicima.  Sve smo postavili naopako. Život  smo postavili naopako.

Dovoljan mi je trenutak koji dođe sam od sebe, ničim izazvan…onaj kada u meni nešto zatreperi i počinje film. Dobrog vina uvek ima da probudi tugu i žal …

Mogu vam ispričati divne priče, ali verujem da svako od vas može da ispriča svoje divne priče samo se treba osloboditi, pustiti emocije i  priče će same krenuti.