Sažetak: 

U radu je napravljena analiza delova ekspozea manadatara vlada u Srbiji u periodu od 2001-2013.godine, koja se odnose na obrazovanje. Suštinski problem koji je proizašao iz  analize je nemogućnost naših političara da prate sve veću kompleksnost nauke i obrazovanja. Zato u svojim referatima ili izbegavaju da govore o ovoj problematici ili deklarativno podržavaju neke evropske ideje. Posebno je napravljena razlika između politike i ideja premijera Zorana Đinđića i ostalih premijera. Na političkoj sceni Srbije, Zoran Đinđić se pojavljuje kao filozof, humanista, koji obrazovanje vidi kao šansu za izlazak iz krize i povezivanje sa Evropom. Sve ostale vlade su ili zatvarale obrazovni sistem ili su proizvodile afere kako bi skrenule pažnju javnosti na suštinske probleme zemlje. Zatvaranje sistema  pravdali su  tradicijom i tradicijskim vrednostima,  a tradicija je verovatno najtemeljniji pojam konzervatizma. U nerazumevanju ovako velikog i teškog  sistema  jedino što je preostalo je bilo okretanje ekonomiji. Ekonomija kao preskriptivna nauka, u stvari predstavlja jedno manje polje istraživanja. Ona ne zahteva misao, već samo produktivnost koju su nespretno uveli u visoko obrazovanje. Kvantitet je počeo da zamenjuje kvalitet. Suština obrazovanja je skrenuta u stranu. Moderna ideologija korporativnog društva je uzela primat. Neznanje, neinformisanost, izazivanje straha, otuđenosti i zatvorenosti su oružija koje političari koriste za svoja istrajavanja.Ključne reči:  politika, obrazovanje, nauka, emocije, korporativno društvo

Radeći na svojoj doktorskoj disertaciji „Komunikacija između sveta rada i sveta obrazovanja u Srbiji“, krenula sam od pitanja da li je Srbija na putu ka Evropi. Ponesena najpre entuzijazmom koji se temeljio na viziji pokojnog premijera dr Zorana Đinđića, verovala sam da Srbija može izneti vekovno breme koje nosi na sebi. Verovala sam u potencijal kako pojedinca u novom demokratsom društvu, tako i u osvešćeno društvo.Od tada je prošlo sedam godina. Izmestila sam se iz Srbije i sada tako izmeštena mogu mnogo bolje da sagledam sliku koju sam nekada bojila ružičastim bojama. Emocije koje su me kontrolisale, u dobroj meri su nestale. Dominik Mojsi izdvaja emocije kao važan faktor kod onih koji su u potrazi za svojim identitetom, nesigurnih u ono što jesu, u svoje mesto u svetu i u izglede za smislenu budućnost. Opredelio se za tri osnovne emocije: strah, nadu i poniženje.[1] Šta je od ovih emocija ostalo u meni? Ostao je strah, ali ne više iracionalan kao tih godina zanosa, sada je taj strah racionalan, jer dugo su na političkoj sceni u Srbiji „elite“ koje ne razmišljaju o odgovornosti. Toliko su omađijani moći da su oni zapravo ti koji će  zemlju izvesti iz krize, tako da nisu u stanju ni da vide statistike naše krize.  Političke elite se ne menjaju „ni kada su na vlasti, a ni kada su opozicija. Nada ne postoji. Već dugo je na  političkoj sceni je neka čudna desno-leva koalicija, koja je suštinski nespojiva. Sve što ih spaja je interes.O poniženju Mojsi govori kao „narušenom poverenju onih koji su izgubili nadu za budućnost: Za svoj nedostatak nade okrivljuju druge, one koji su se prema vama u prošlosti loše poneli.“[2] U jednom trenutu, sada meni tako davne 2004.godine, bila sam jedna od mnogih koji su tražili krivicu u drugom. Osećaj nemoći i osećaj odgovornosti dominirali su mojim bićem. Pojedinac sa kvalitetima u društvu koje se gradi  najedanput postaje samo subjekat. Sistem se urušio i započeti put gubi svoj smisao. Jedino što je preostalo je pokoravanje volji legitimiteta, što izaziva strašan osećaj poniženja. I tako Srbija počinje sa pisanjem neke nove istorije.***Sa padom Miloševićevog režima, zatečeno stanje u državi je bilo dramatično loše, što je tadašnji premijer dr.Zoran Đinđić opisao rečima “Po svim merodavnim pokazateljima, mi smo danas na poslednjem mestu u Evropi. Po životnom standardu i kupovnoj moći našeg stanovništva, po stepenu zaposlenosti naših građana, po stanju i starosti naše tehnologije i saobraćajne infrastrukture, po zaduženosti naših preduzeća prema inostranstvu, međusobno i prema bankama, po stepenu naše zaduženosti u celini…“[3] U svom ekspozeu 2001.godine, je govorio da su za reforme u Srbiji potrebna velika ulaganja, ulaganja u ljude,“ to je šansa za mlade ljude u zemlji koji imaju ambiciju, ali to je šansa i za one koji imaju energiju da urade nešto u svom životu“.[4] Ova vlada pokrenula je krupne promene u Srbiji, neke sa više, neke sa manje uspeha, ali sve ka evropskom putu.Nasleđeno obrazovanje je bilo u izuzetno teškoj situaciji. Još šezdesetih godina je prestalo da bude budžetski prioritet, nastavni programi su bili ideologizovani i politizovani. Obrazovani programi donošeni su centralizovano što je dovelo do uniformnosti obrazovanja. Za sve ovo vreme, kvalitet nije nikada bio adekvatno definisan, meren ili praćen. Jedino što je preostalo, bilo je čitavu akademsku zajednicu mobilisati i pokrenuti reformu obrazovanja. Tako je i urađeno. Pokrenuta je sveobuhvatna reforma., potpisano je i pristupanje Bolonjskoj deklaraciji. Politička opcija dr. Zorana Đinđića je bila idejno i jasno opredeljena za brže tržišne reforme, za saradnju sa međunarodnom zajednicom, za evropsku politiku, za modernu Srbiju. Nažalost u tom punom zamajcu i euforiji prosvetne javnosti, neki crni oblak se nadvio nad Srbijom, izvršen je atentan na  premijera, 12.marta 2003.godine. Samo nekoliko dana posle atentata na premijera, Demokratska stranka je kandidovala za premijera  Zorana Živkovića, u tom trenutku ministra unutrašnjih poslova SRJ.  Šokirana vlada, šokirana javnost, još neko vreme pokušava je da nastavi zadati kurs. Međutim, sve ide u pravcu neizbežnih prevremenih izbora. Nakon prevremenih izbora, demokratska opozicija Srbije (DOS) se raspala.  Dolazi do konsolidacija i jačanja upravo onih stranaka SPS i radikala (danas su to u dobrom delu „naprednjaci“ SNS) koji su Srbiju doveli do propasti, a eto doćićemo do toga da oni zapravo danas čak i legitimno vladaju Srbijom. Za mandatara nove vlade izabran je dr.Vojislav Koštunica. U svom ekspozeu podsetio je da se ona formira baš na dvestotu godišnjicu od „obnavljanja svoje državnosti“, te da Srbija i na početku novog veka stoji „pred nekim zadacima pred kojima je stajala pre dvesta godina“, to jest ona „mora prvo da reši svoj državni status, koji je doveden u pitanje time što na delu njene teritorije, na Kosovu i Metohiji, ne postoji naša vlast, već vlast međunarodne zajednice. Osvrćući se na rad svih ministarstava, na kraju je došao red i na Ministarstvo prosvete.„Kao jedan od temeljnih stubova države, prosveta mora da zauzme svoje mesto pokretačke snage koja omogućava napredak celog društva. Da bismo ostvarili ovaj cilj, u postojeći obrazovni sistem neophodno je ugraditi najbolje principe nacionalne prosvetne tradicije i opšte principe i standarde zemalja članica Evropske unije. U ovom poslu moramo da vodimo računa o našoj nacionalnoj i kulturnoj osobenosti, i jednim delom o specifičnosti postojećih institucija…“[5] Retorika dr.Vojislava Koštunice je zapravo bila utopijska, izražava je stvarnu nameru njegove ideologije. Uspevao je da svojim intelektualnim autoritetom uključi stvaranje apstratnih pojmova koji zapravo zamagljuju stvarne događaje. „Gomila ne mora da zna“, često je govorio Musolini. „Ona mora da veruje. Ako bismo mogli da ih uverimo da planine mogu da se pomeraju, oni bi prihvatili iluziju da su planine pokretljive, i tako bi iluzije mogle da postanu stvarnost“[6] Zaustavljanje promena u prvi plan je stavio bekompromisan istoricizam[7]. Srbija je postala zarobljena država. I tako je do 2008.godine, na političkoj sceni vladala ta čudna, nespojiva, desno-leva koalicija. U ovom periodu vraćanja Srbije na 90.godine, ministarka prosvete dr. Ljiljana Čolić, čak dovodi u pitanje i Darvinovu teoriju evolucije i njeno izučavanje u školama. Ni kritika Bolonjskog procesa, ne prestaje. Ideja o drugačijem obrazovanju stavljena je pod noge i pretvorena je u tačku preseka sukobljenih interesa. Profesori u želji da ne izgube svoj komotitet zaboravili su da se sa idejama koje prate reformu obrazovanja ne treba igrati. Nije teško objasniti predrasude u akademskoj zajednici s obzirom da imaju svoj koren u strahu od svega što je strano i nepoznato. Mali broj profesora univerziteta je govorio o Bolonjskom procesu kao dobrom kursu kojim treba da krene visoko obrazovanje.  To je sasvim normalno, imajući u vidu i nameštenu aferu Indeks na Pravnom fakultetu u Kragujevcu. Umesto stvarnog iskorenjivanja korupcije, dolazi do obračuna sa profesorima, političkim neistomišljenicima. Pet godina suđenja u ovoj aferi pokazuju potpunu nemoć u dokazivanju motiva da se uhapsi čitavo fakultetsko veće kako bi se zaštitili beogradski profesori koji su bili rodonačelnici korupcije. Afera Indeks u Kragujevcu pokazala je da se vlast u stvari u visokom obrazovanju ne obračunava sa stvarnim nosiocima devijacija, već isključivo sa političkim neisotmišljenicima, kojima na svaki način pokušava da se podmetne korupcija. Ova afera je u suštini dokazala neiskrenost Koštunicine vlade da se ozbiljno bavi problemima u obrazovanju. Zato su profesori postali najkonzervativnija kategoirja u modernom društvu. Na žalost, u Srbiji pitanje vođenja obrazovne politike je više opterećeno snagom sugestije nego značenjem, ne misli se na pravila igre unutar kojih se vodi borba u određenom životnom ciklusu. Da je bilo dobrih namera, kurs vođenja obrazovne politike bio bi drugačiji, pa bi se najpre krenulo od ulaganja u obrazovanje i vratili bi se ustavnim pravima svakog pojedinca da obrazovanje svima postane dostupno. Tokom 2006.godine, Koštunica je uspeo u saradnji sa radikalima i Demokratskom strankom da aranžira donošenje novog ustava Srbije i ukidanje onog Miloševićevog iz 1990.godine. Kako je vođenje ovakve politike zakočilo sve reforme i promene, neizbežni su bili novi prevremeni izbori. Za premijera je ponovo kandidovan dr Vojislav Koštunica, a predsednik Srbije u to vreme je bio Boris Tadić. Ova vlada je imala neku vrstu „kohabitacionog karaktera“. U svom novom espozeu 15.maja 2007.godine, govorio je i o procesu pridruživanja Srbije EU, sa kojom su pregovori bili obustavljeni: “Punopravno i ravnopravno članstvo Srbije u Evropskoj uniji jasno je proklamovano programsko opredeljenje svake od stranaka koje ulaze u koalicionu vladu. Podjednako je jasan i nesporan stav da proces pridruživanja Srbije EU ni u kojem slučaju ne može biti kompenzacija za bilo kakve ustupke kada je reč o teritorijalnom integritetu Srbije. To je jednostavno, u svakom pogledu, potpuno isključena mogućnost.” [8]Drugi mandat dr.Vojislava Koštunice nije dugo trajao. Kako je došlo do proglašenja nezavisnosti Kosova i do velikih razlika u pogledu poteza koji se dalje mogu povlačiti, premijer je dao ostavku.Koalicija za evropsku Srbiju ( na čelu sa DS) i Koalicija okupljena oko SPS – PUPS-JS i neke manjinske stranke formirale su vladu. Za madatara nove vlade, 2008.godine, postavljen je dr. Mirko Cvetović koji je u prethodnom kabinetu bio ministar finansija. Ključni elementi u ekspozeu mandatara bili su: opredeljenje za evropsku budućnost Srbije, neprihvatanje nezavisnosti AP Kosova i Metohije; neophodnost jačanja ekonomije; jačanje socijalne odgovornosti Vlade; pooštravanje borbe protiv kriminala i korupcije; poštovanje međunarodnog prava.[9]  Pored očuvanja nezavisnosti AP Kosova i Metohije, ključno pitanje na kome je ova vlada insistirala je bilo jačanje ekonomije kroz: dinamičan rast privredne aktivnosti; rast zaposlenosti; povećanje standarda građana Srbije i ravnomerniji regionalni razvoj. Izgradnja ovako prosperitetne privrede zahteva kvalifikovanu radnu snagu, stručne inžinjere i menadžere i naučnike i istraživače koji su sposobni da usvajaju i unapređuju najnovija naučno-tehnološka dostignuća.[10] Nakon ovakvog ekspozea, bilo je jasno da obrazovanje u Srbiji kreće novim putem. Pet godina otuđenja od suštine obrazovne reforme, okrenulo je Srbiju mudrosti iz druge polovine 20.veka da „samo srce i duša naše dveipohiljadugošnje civilizacije očigledno predstavlja ekonomija“.[11] Premijer dr Mirko Cvetković, postavlja Božidara Đelića, bivšeg ministra finansija iz vlade dr. Zorana Đinđića za ministra nauke i tehnologije. Iz budžeta Srbije izdvojila su se sredstva za objavljivanje naučnih radova u stranim časovima, čime se postiglo pozicioniranje beogradskog univerziteta na Šangajsku listu. Prof.Pavel Zgaga, bivši slovenski ministar obrazovanja, za Jutarnji list u tekstu „Potraga za najboljim sveučilištima“[12] iako skeptik po pitanju Šangajske liste, komentarisao je da je dobro da se na  listi nalaze beogradsko, ljubljansko i i zagrebačko sveučilište jer se tako zna da i na jugoistoku Evrope ima sveučilišta koja mogu postići bodove na listi. Potpuno delim mišljenje sa prof.Zgagom da prema ovoj listi ne treba izvoditi neke velike zaključke, jer ova lista ne govori ništa o radu sa studentima, nego o člancima objavljenim u Natureu i Scienceu. „Metodologija Šangajske liste preferira prirodne nauke, a onaj koji se opredeli za humanističe nauke, nema tu šta da traži. Na taj način, univerziteti mogu stradati zbog plasmana na listi“[13]– naglasio je Zgaga. Jedan od najvećih kritičara Bolonjskog procesa u Evropi, austrijski filozof Konrad Pol Lisman (Konrad Paul Liessmann) u svojoj knjizi „Teorija neobrazovanosti“ posebno se obračunava sa ovom reformom visokog obrazovanja, kritikujući evropsku birokratiju kako se odnosi prema položaju univerziteta i njegovom statusu i kvalitetu.  Lisman postavlja pitanja – „Šta uopšte znači kvalitet u nastavi? Testirati i rangirati! Šta je to dobro sveučilište? Evoluiranje i rangiranje! U čemu se manifestuje naučni dignitet? U rangiranju publikacijskih glasila! Koje istraživačke projekte treba pratiti? Pribavljati i rangirati vještačenja! Nikada sama stvar nije  predmetom promatranja ili refleksije, nego samo i uvjek mjesto što ga zauzima na nekoj zloslutnoj listi.“ [14] Upotrebljava izraz „Fetišizacija rangliste“ koji opisuje kao simptom specifičnog pojavnog oblika neobrazovanosti: manjka moći rasuđivanja. Immanuel Kanta u svojoj Antropologiji u pragmatičnom pogledu iz 1798.godine je nedostatak rasudne moći nazvao jednim oblikom gluposti.[15] Svedoci smo, da što se više na nekom univerzitetu/fakultetu govori o osiguranju kvaliteta, tim se manje radi o kvalitetu, nego jedino o tome da se kvalitet raspline u kvantitet! Načini na koji profesori napreduju u svojim zvanjima, takođe predstavlja pitanje kvaliteta. Činjenica je da se izuzetno mali broj bavi čitanjem članaka koje treba prosuditi. Dobro je znati u kojem časopisu se članak nalazi, kako se taj časopis kotira i koliko se bodova zbog toga može dodeliti tom članku. Takav put zasigurno već daje obeležje kvaliteta, pa tako se napisano više ne mora čitati. Međutim, može se u ovom ludilu ići i korak dalje, pa pojedina sveučilišta inficirana virusom rangiranja prelaze na rangiranje izdavačkih kuća. Tako se pitanje „šta se piše“, zamenjuje pitanjem „objavljuje li se kod nekog rangiranog izdavača.“  Ovde sada treba zastati i podsetiti se na svetskog filozofa Immanuela Kanta, kome je akademski svet 2004.godine obeležio 200 godina od njegove smrti. Upravo ova „histerija“ o napredovanju profesora navodi na razmišljanje o tome kako bi se ovaj svetski mislilac, bez kojeg ne bi bilo moderne naučne teorije, savremene etike ni napredne estetike, osećao na elitnom univerzitetu kako se danas zahteva. Bez ikakvog međunarodnog iskustva i bez boravka u inostranstvu, Kant dobija životno nameštenje na univerzitetu, što bi danas bilo gotovo neizvodljivo. Tek što je bio imenovan profesorom, prestaje objavljivati. Usledilo je deset godina „ćutanja“, tokom kojih su izašla „samo dva“ članka u listu Konigsbergische Zeitung. Kada bi se po današnjim kriterijumima evaluirao univerzitet u Konigsbergu, Kant sigurno ne bi bio pošteđen da bude pozvan na odgovornost. Za tih deset godina, Kant je bio dekan Filozofskog fakulteta, stalni član Akademskog senata, kasnije čak i rektor Univerziteta, ali je pre svega u njegovoj glavi rasla Kritika čistog uma. Lisman govori i o čuvenom nemačkom književniku Friedrichu Schilleru, kome je 200-ta godišnjica od smrti obeležena 2005.godine. „U svom nastupnom predavanju u Jeni 1789.godine pod naslovom Što jeste i s kojim se krajnjim ciljem proučava univerzalna povijest? Schiller je razlikovao znanstvenika kojemu je stalo do spoznaje istine od onog plaćenog učenjaka kojemu nije stalo do vrijednosti istine, nego samo i jedno do vrednovanja njegove djelatnosti. Opis što ga Schiller donosi u vezi s tim plaćenim učenjakom zapanjujuće i zastrašujuće tačno odgovara novom tipu znanstvenog menadžera usmjerenog na efikasnost koji strogo luči korisno znanje usmjereno na rezultat od onih studija koje „duh zadovoljavaju samo kao duh“, objašnjavajući dugospomenuto kao stvar koje se čovjek odriče i „sav svoj mar“ uređuje prema onim zahtjevima koje mu „postavlja budući gospodar njegove sudbine“. Kod Schillera o ovom učenjaku kaže: „U svojim draguljima misli ne traži on svoju plaću; on svoju plaću očekuje od stranog priznanja (…). Izmakne li mu ono, tko je nesretniji od plaćenog učenjaka? Badava je živio, bdio, radio, novinske pohvale, u kneževsku naklonost.“ Nadomjestimo li ove zadnje pojmove dotacijama, dobrim mjestima na ranglistama i priznanjem od strane institucije, imamo preciznu sliku aktuelne situacije.“[16]Danas, u dominaciji kvantiteta nad kvalitetom, sve manje se govori o spoznaji, akademskoj slobodi i znatiželji naučnika. Predstava koja se izvodi na ovoj pozornici se zove „korporativističko društvo“. U ovom euforičnom društvu, na znanje se gleda kao na moć. Spoznaja da sada znanje postaje roba potpuno se zanemaruje. Posledice koje ovakva politika nosi nisu trenutno važne. Iz višedecenijskih kriza nismo gotovo ništa naučili. Uz duboko poštovanje ekonomije, na nju se ne možemo osloniti. Najupotrebljiviji deo ekonomije, istorija ekonomije je potcenjena na većini univerziteta, na nekima je čak predmet i ukinut, pošto je vezan za događaje, a samim tim predstavlja opasnost jer je podsetnik na stvarnost. Kriza u kojoj se nalazimo, nažalost zahteva misao, a misao nije upravljačka funkcija. Pošto menadžerska elita ima veliki uticaj na naš obrazovni sistem, mi mlade učimo da upravljaju, a ne da misle.I tako Srbija u svojim ishitrenim odlukama sa političkim kursom koji razumeju samo oni koji vladaju, ispraća zimu 2012.godine. Proleću se mnogi ne raduju, jer mart mesec je nekako koban za Srbe, najveća stradanja su se zapravo desila u martu. Devet godina je prošlo od ubistva premijera Zorana Đinđića. Atentat na njega je presekao Srbiju na putu u savremeni svet i EU. Vraćeni smo u 19.vek. I baš opet u martu mesecu, predsednik Srbije Boris Tadić raspisao je izbore na svim nivoima. Srbija je po ko zna koji put na prekretnici.Jula  2012.godine, formirana je nova vlada. Za mandatara ove vlade izabran je Ivica Dačić. Izbore je dobila ponovo čudna koailcija levo-desna SPS i SNS (SNS su oni radikali o kojima sam govorila da su počeli da jačaju nakon ubistva premijera Đinđića). Ivica Dačić je u svom ekspozeu rekao: „Ovo je vlada za budućnost. Želim da radim na budućnosti naše zemlje i našeg naroda, ne želim da se bavim podelama, ni aktulenim, ni onim od pre 20 godina, niti rascepima u vreme komunizma, niti podelama na partizane i četnike, starosedeoce i došljake. Ne zanimaju me dinastijske podele, niti one po verskoj i nacionalnoj pripadnosti. Želim da izgradimo integralnu viziju budućnosti Srbije i vladu okrenutu budućnosti a ne prošlosti. Imamo snagu za ozbiljan preprod. Preporod podrazumeva: borbu protiv bele kuge i podizanje nataliteta; ekonomski oporava zemlje; upravljanje javnim preduzećima, gde će vlada preuzeti kontrolnu ulogu; ubrzanje evropskih integracija, uz maksimalne napore za dobijanje datuma za početak pregovora sa EU; uspostavljanje tržišne ekonomije, postizanje makroekonomske stabilnosti, jačanje vladavine prava i borba protiv korupcije i organizovanog kriminala; Srbija neće priznati nezavisnost Kosova, ali da je potrebno sprovesti sve što je prethodna vlada dogovorila u dijalogu sa Prištinom; nova vlada će poštovati autonomiju Vojvodine i sarađivaće sa pokrajinskim vlastima“.[17]Ovo je prvi mandatar u vladi Srbije od 2001.godine koji u svom ekspozeu nije pomenuo obrazovanje, ulaganje u ljude, a ni nauku i tehnologiju. I zaista tako je i bilo, na obrazovnom nebu ništa se nije dogodilo te 2012.godine. Međutim, puno toga se dešavalo u Srbiji. Kako je Marko Lopušina rekao „Ovo je zemlja u kojoj je svaka nedelja sudbonosna i istorijska, pa se tako i sada parolama iskazuju nadanja u bolje sutra.“[18] Srbiju je protresla vest da se pije otrovano mleko, a narod ga pije bez problema. Komšije iz Hrvatske, Bosne, Makedonije i Evrope ubeđivali su nas da je granica otrova 0,005  aflatoksina u mleku, a ne 0,05 koliko se kod nas primenjuje. I tako u jednom potpunom haosu i  beznađu, u leto 2013.godine, „BRUKA NA MALOJ MATURI“, provaljeni su testovi iz matematike. Mediji su napokon bili u situaciji da nešto napišu i kažu o obrazovanju u ovoj vladi. Socijalne mreže su ispunile svoju ulogu, podigle su naciju. Naravno, šta je drugo preostalo premijeru vlade Ivici Dačiću nego da smeni ministra prosvete dr Žarka Obradovića. Sa smenom ministra prosvete, koalicija na vlasti je pokrenula pitanje rekonstrukcije vlade, tako da je Ivica Dačić bio „prinuđen“ da vladi predstavi svoj novi ekspoze. Najveći deo tog teksta posvetio je ekonomiji, ističući da je ekonomski oporavak, nacionalni prioritet. “Srbija više nema vremena da čeka i da bude zemlja iznevernih očekivanja i propuštenih prilika. Mala smo mi zemlja za toliku količinu nepravde i poraza koje slavimo i ne treba nam više žrtava od onih koje smo podneli. Moramo da igramo na pobedu”, kaže Ivica Dačić u svom ekspozeu.[19] Vidno razočarana ne političkom elitom Srbije, već nesvesnim društvom u Srbiji koje zapravo bira tu političku elitu,  delim sa prof.Đurom Šušnjić mišljenje da je Niče bio u pravu kada je zaključio: dolazi vreme kada će se iznova učiti šta je politika. „Ne znam za glupost koju neka partija nije isprobala na nekom narodu, ubeđujući ga svaki put da je to najveća mudrost do koje se došlo u partijskom vrhu.“[20] Izrugavanjem reformskog kursa izgubljena je sloboda, kreativnost naučnika, vreme za koje je potrebno da sazri ideja i pretoči se u veliko delo koje ostaje generacijama. Još je Sokrat otkrio mogućnost da čovek izađe u susret prirodnoj potrebi za stalnim preispitivanjem vrednosti. Kao i većina drugih ljudi čije ideje prevazilaze okvire vremena u kome žive, i Sokrat je pao kao žrtva onih sila koje su štitile te okvire u vlastitom interesu. Tako je nastao rascep između slobode misli i slobodnog razvoja ličnosti, s jedne strane i zvaničnih ciljeva i programa u koncepciji obrazovanja s druge strane. Država se i tada kao i sada otuđivala od pravih ljudskih potreba, i danas forsira programe koji služe samo njoj da trenutno zadovolji javnost praznom i lažnom retorikom. Marks u svom delu Birokratija i javnost, postavlja jedno od suštinskih pitanja za ovo vreme „Da li smo mi kojima država poverava da vršimo „plemenitu glazuru istine“, odgovorni pred državom ili istinom? Da li smo svesni najodgovornijeg čina koji se može zamisliti – vaspitanja i obrazovanja mladih naraštaja?“[21]

ZaključakIronija srpskog društva je zapravo da „mere spasa“ upravo promovišu i predlažu oni koji su ih i uzrokovali. Neznanje, neinformisanost, izazivanje straha, otuđenosti i  zatvorenosti su oružija koje političari koriste za svoja istrajavanja.  Radomir Konstatinović u delu Filozofija palanke, zapravo postavlja ključnu dijagnozu u prvoj rečenici: „Iskustvo nam je palanačko“. Palančanin je zatvoren u palanački svet koji je uklopljen u kolektivni obrazac. Opsesivno vezivanje za nametnuti obrazac egzistencije, vodi ga u zavisnost od palanačkog iskustva i palanačkog trajanja.Priča evaluacije je zapravo težnja jednoobraznosti koja je zapravo zaštitni znak poraženog individualiteta. Ona je lice i naličje neslobode. Završiću citatom velikog srpskog filozofa Radomira Konstatinovića „ U svetu palanke, važnije je dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost“ [22]
LiteraturaMojsi, D. (2012). Geopolitika emocija, Beograd: ClioKonstatinović, R. (2008). Filozofija palanke, Beograd: OtkovenjeLiessmann, K.P. (2008). Teorija neobrazovanosti: Zablude društva znanja, Zagreb, Naklada Jasenski i TurkSol, Dž.R. (2010). Nesvesna civilizacija, Beograd: KarposŠušnjić, Đ. (1995). Cvetovi tla, Beograd: ČigojaŠušnjić, Đ (2004). Ribari ljudskih duša, Beograd: ČigojaLuhmann, N (2011). Društvo društva, Zagreb: Naklada BREZASemić, M (2008). Odnos štampanih medija prema reformi obrazovanja 2001/2007, Beograd: Beoštampa