Put u nepoznato i neizvesno – akademski svet

,,Ako hoćemo da ostanemo ljudi, onda postoji samo jedan put, put u otvoreno  društvo. Moramo koračati dalje u nepoznato, u neizvesno, u nesigurno, i upotrebljavati um koji nam je dat kako bismo, upravo onoliko koliko to možemo, planirali za oboje: ne samo za sigurnost već i za slobodu”Karl PoperNaši putevi obično polaze od sretnih porodica koje u početku prave velike planove za svoje miljenike. Ambiciozni, obrazovani roditelji od najranijeg detinjstva kreću sa satima jezika, muzike, baleta, slikanja i sporta, a niko ne pita dete da li to uopšte želi i koja je to prava mera koja je njemu potrebna. Uključuju se sestre, tetke, bake, deke i sva bliža i dalja rodbina kako bi se stiglo na sate koji treba da otvore svetlu budućnost, jer sadašnjost nije lepa i ne obećava puno. Svi se nečemu nadaju – očevi, da će njihovi sinovi postati uspešni tamo gde oni nisu uspeli, recimo u sportu, a majke sanjaju da će njihove ćerke dobrim obrazovanjem, dobrom naobrazbom u slobodnoj varjanti (sati i sati stranih jezika, slikanja, plesa, klavira), uspeti da postanu velike doktorice, profesorice, sudinice, advokatice i da će uspeti da se dobro i bogato udaju. I tako se sve svodi na interes, jer krajnji cilj je materijalizovati godine ulaganja i nečijih snova. Među ambicioznim, obrazovnim roditeljima izdvajaju se i oni koji svoju ambiciju zadržavaju za sebe, pothranjuju je u sebi, a dete…pa dobro, tu je, neka se razvija svojim putem. To “neka se razvija svojim putem” je obično zamka za roditelje. U takvim porodicama letvice na lestvama uspeha se uglavnom prećutno visoko podižu jer se obično podrazumevaju. Roditelji obuzeti sobom zaboravljaju da se mnogo toga ne podrazumeva jer slika koju imaju o svom detetu ne znači da je ona prava slika. Nepoznavanje svog deteta često može dovesti do sudara svetova, bunt je prirodan sled. Javlja se kod dece koja nemaju  kapacitet da ispune roditeljska očekivanja. Bore se sa uverenjem da nisu dovoljno vredni jer ne postižu ono što se od njih očekuje. Uglavnom biraju život buntovnika težeći svojoj autonomiji, suprostavljajući se roditeljskim željama. Na drugoj strani su, pak, deca koja ispune sva očekivanja, sve pohvale dožive od okoline ali pohvale i priznanja izostanu u porodici jer  uspeh se podrazumeva. I tu je najveći problem, jer ne postoji niko na svetu koji ne želi da bude priznat, pohvaljen za nešto dobro, baš kao što ne postoji niko na svetu koji ne želi da bude voljen. Pohvale od okruženja ih motivišu, ali u isto vreme obavezuju i stvaraju taj osećaj da ukoliko ne uspeju, neće dobiti pohvale, neće biti voljeni jer naučili su (nose u sebi uslovni reflex) da budu nagrađeni i voljeni samo ako su  dovoljno uspešni. Na tom svom putu “zadovoljavanja” okruženja izgube sebe, naprosto dođe trenutak kada ni sami više ne znaju šta zapravo žele. Povremeno se dešava i pojava otuđenja kod dece, doživljavaju sebe kao neka neprikladna bića. Radnje koje obavljaju i posledice obavljenog postaju njihovi gospodari. Duboko nezadovoljstvo je ono što živi u njima. Međutim, u ovakvom odnosu, otuđenje nije svojstveno samo za dete, ono se kod deteta javlja kao posledica otuđenja roditelja. Roditelj  što je svesniji svoje uloge roditelja, vaspitača, edukatora, sve je više u nezavidnijoj poziciji jer je nemoguće da bude dobar i ostvaren na svim poljima. Uvek nešto trpi. Teško je biti dobar roditelj, a ne izgubiti svoje snove. Konformizam kao mehanizam begstva od odgovornosti za postupke, činjenje i dela je prividno lakši put kroz nesigurnosti i nedaće sa kojim se susrećemo. Erih From to objašnjava na sledeći način: “…stoga, radije opredeljuju da se sklone pod okrilje “gomile” i autoriteta nego da se otisnu na putanje rizičnog osvajanja sopstvene ličnosti i otvorenog sukobljavanja sa moćnim institucijama i pojedincima, koji će u odbranu statusa quo nastojati svim snagama da spreče osamostaljivanje i oslobađanje ličnosti”.[1] Sloboda izbora je najdragocenija sloboda, a tako obavezujuća.[2] Savršena je zamka za manipulaciju osećanja, želja, stremljenja i strahova jer u osnovi je ljubav koja u sebi nosi: odgovornost, brigu, poznavanje i poštovanje.Oni manje obrazovani roditelji, obično nesvršeni studenti prave još veći pritisak na decu kroz redovan obrazovni sistem: da budu što uspešnija, sa što boljim ocenama, poslušna, da se pridržavaju svih pravila koja im se nameću, kako ne bi doživela njihovu sudbinu. Na tom putu pokušavaju i da ,,unovče” svoju decu. Ma kako ružno zvučalo ili se kako grub činio izraz ,,unovčiti svoje dete”, on kazuje jednu veliku istinu. Postati veliki fudbaler, veliki košarkaš, veliki sportista ili, na drugoj strani, svetski poznata manekanka, put je za unovčavanje deteta. Ulaganja su neophodna, ali su rizična i uglavnom neizvesna. U neznanju, roditelji u svojoj pohlepi zaborave na dete, njegove želje i potrebe. Tokom svih godina napornih treninga i, raznih pokušaja unovčavanja – od neuspelih prodaja deteta kao igrača do dobitka minornih đačkih stipendija ili, u najbolju ruku, trčanja za loptom u nekom klubu koji je iznedrio velika imena i koji bi možda mogao da otvori perspektivu detetu, ono je izgubilo detinjstvo, izgubilo kontakt sa generacijom, izgubilo kontakt sa obrazovnim sistemom. U takvom okruženju, dete je samo još jedno u nizu izgubljene dece, iskompleksiranih i neostvarenih roditelja. Malo je onih koji uspeju na ovom putu. Kraj je obično tužniji od početka punog želja. Baš kao što L.N.Tolstoj kaže: ,,Sve sretne obitelji nalik su jedna na drugu, svaka nesretna obitelj nesretna je na svoj način”[3]Postoji i treća kategorija roditelja u koju spadaju oni roditelji koji nikada nisu ni kročili na univerzitet. Možda je upravo ova skupina i najopuštenija u odnosu prema detetu. Roditelji iz ove skupine nemaju akademsko iskustvo, ne znaju šta nudi univerzitet i nisu u situaciji da nameću nešto što ni sami ne razumeju. Uglavnom su okrenuti skromnom, tihom životu koji im je dat i koji treba tako skromno i tiho živeti. U takvom svom svetu vaspitavaju svoje potomke, prenose im neke svoje moralne i etičke vrednosti i ne očekuju velike stvari. Sve što zapravo žele je zdrava porodica i, u budućnosti, zravi potomci.Kategoriju ,,problematičnih roditelja” ( alkohol, droga, incest ) ne želim ni da obrađujem, niti bilo šta o njoj da kažem imajući u vidu dubinu problema. U svakom slučaju, epilog kod ovakvih roditelja je uglavnom tragičan. Stara narodna poslovica kaže: ,,Iver ne pada daleko od klade”.Sigurno je da roditelji nemaju lošu nameru ali situacije pokazuju da ne razumeju prirodu deteta, njegov razvoj i sposobnosti. Retki su oni koji shvataju da dve iste osobe ne postoje. Treba prihvatiti činjenicu da je dete to što jeste, treba mu pružiti šansu da bude to što jeste, jedinstveno jer samo će tako biti slobodno. U ova teška i neizvesna vremena u kojima preovladavaju brojevi (nastradalih u ratu, otetih, umrlih, nerođenih, neobrazovanih, nezaposlenih), nasilje, netolerancija, netrpeljivost i ostrašćenost, teško je odgajati dete i biti roditelj za primer. Međutim, potrebno je da i roditelji prihvate svest o vaspitanju kao procesu koji traje, u kome svi uče jedni od drugih, uče da vole svoju decu koja mogu biti i uspešna i manje uspešna jer nije važno čime se dete bavi, važno je kako radi svoj posao – da li ga obavlja s ljubavlju, uživa u njemu, da li je sretno. Radost nije u takmičenju, radost je u nama, radost je u onome što radimo i što nas čini jedinstvenim. Uvek se setim price koju je Osho ispričao o Abrahamu Linkolnu – Kada je postao predsednik Amerike, njegov otac je bio obućar. Naravno, egoisti su se osetili uvređenim što je obućarev sin postao predsednik. Oni su bili aristokrate, i mislili su da je njihovo pravo po rođenju da zauzimaju visoke pozicije u vladi. Obućarev sin? Prvog dana, kada je nakon inauguracije Abraham Linkol držao svoj govor, jedan čovek je ustao. On je bio jedan veoma bogati aristokrata. Rekao je: “Gospodine Linkoln, ne treba da zaboravite da je vaš otac pravio obuću za moju porodicu.” I ceo Senat se smejao; mislili su da su ismejali Abrahama Linkolna. A Linkoln – on je imao potpuno drugačiji karakter – Linkoln ga je pogledao i rekao “Gospodine, znam da je mojo tac pravio cipele u vašoj kući, vašoj porodici, i da je to radio za mnoge druge, zato što niko ne može da napravi cipele kao on. On je bio stvaralac. Njegove cipele nisu bile samo cipele, on je ugradio svoju dušu u njih. Želim da Vas pitam, da li imate neku primedbu? Zato što i ja znam da pravim cipele; ako imate neku primedbu, ja Vam mogu napraviti drugi par cipela. Ali koliko znam, niko se nikada nije žalio na cipele moga oca. On je bio genije, veliki stvaralac I ja sam ponosan na svog oca!” Ceo Senat je zaćutao. Nisu mogli da shvate kakav je to čovek bio Abraham Linkoln. On je nazvao pravljenje cipela umetnošću, kreativnošću. I bio je ponosan zato što je njegov otac tako dobro radio svoj posao da se niko nikada nije žalio. Pa čak i pošto je postao predsednik Amerike, bio je spreman da napravi drugi par cipela ako bi se neko požalio. Čovek je izgledao smešno. Linkoln je insistirao: “Govorite! Zašto ste ućutali? Hteli ste od mene da napravite budalu, a sada, pogledajte oko sebe: napravili ste budalu od sebe.”[4] Iz ove izvrsne priče treba  naučiti da nije važno šta radimo, važno je osetiti zadovoljstvo zbog toga što radimo, važno je osetiti radost u sebi. Roditelji ne smeju da zaborave da i deca imaju svoja očekivanja, želje i htenja. Vaspitanje nije jednosmerna ulica – stvaranje, oblikovanje čoveka je složen i odgovoran zadatak na kome znaju i najveći da pogreše, a sve u želji i uverenju da rade najbolje za svoje dete. A možda ta ista naša dece deca  ne bi  poželela baš nas za svoje roditelje – možda nismo ni dovoljno lepi, ni dovoljno pametni, ni dovoljno imućni, ni dovoljno mudri, jednostavno…možda nismo dovoljno IN za njihovo vreme, njihovo okruženje, njihove želje i htenja ?  A možda jednostavno i mi njih na o tom zajedničkom putu upoznavanja negde razočaramo. Da, da i ovakvim stvarima treba promišljati? S druge strane, obrazovni sistem nema puno toga da ponudi kako bi probudio kreativnost u detetu i otvorio kanale mašte kako bi se stvaralačke niti pokrenule. Škole su osiromašene, oronule, nedostaju im nastavna sredstva, savremena tehnologija, a u manjim sredinama još uvek ne postoje ni sanitarni čvorovi. Nastavnici su decenijama nezadovoljni i nedovoljno plaćeni, a samim tim i nemotivisani za transfer znanja. Ne možemo pobeći od činjenice da je još 60.tih godina prošlog veka, obrazovanje prestalo da bude budžetski prioritet države. Od tada je započeto mnogo reformi u obrazovanju, napisano je mnogo knjiga, a na pitanje šta je postignuto, nedostaju odgovori. Ogroman je raskol u našem društvu između nametnutog (sve društvene promene koje smo prihvatali, a nismo zapravo bili svesni posledica prihvatanog) i mogućeg (naše stvarne mogućnosti, znanje i spremnost za promene), kao i između stvarnih želja (našeg stvarnog opredeljenja za otvoreno društvo) i udvaranja silama moći. Tih ambivalencija u Bosni i Hercegovini ima previše. Pojam ,,ambivalentnost” polazi od latinskih reči ambo (oboje) i valere (vredeti). Označava stanje u kojem se javljaju kontradiktornosti u stavu ili osećanju prema jednoj istoj pojavi ili osobi. Kako bi to psiholozi opisali, to je stanje u kome je osoba zaglavljena između suprotnosti koje oseća i koje ne može da prihvati. Istovremeno postoje privlačenje i odbijanje, osećanje i ljubavi i mržnje. U sociologiji, ambivalentnost je podvojenost ili naizmenična privrženost zakonskim normama ili etičkim načelima struke (npr.u pravu, medicine, nauci uopšte). U političkim krugovima i na političkoj sceni posebno je izražena zbog unutarnjih sukoba koji uvek postoje. Oni desno, da bi se očuvali na vlasti primorani su da propagiraju vrednosti Evrope, a njihova izvorna načela su očuvanje nacionalnog puta. Oni levo, da bi dobili glasove birača i vratili se na vlast, moraju da govore ono u šta ni sami ne veruju: sklapanje saveza, razumevanje i tolerancija sa nacionalnim partijama na jednoj strani, kao i tesna veza odnosa načela socijalizma i modernosti, i sl. Toliko se primera može prikazati i dokazati tako da se ovde divno uklapaju reči Franje Vukoja, bosanskohercegovačkog aforističara: “U BiH postoji ambivalentan odnos i prema – ambivalenciji”.[5]Sa ovakvom slikom države i društva, vremenom i prilikama koji utiču na formiranje nekih još nedovoljno znanih i neznanih ,,hibridnih” karaktera, mlade ljude treba stimulisati i isprovocirati u njima one najdublje skrivene i neiskorišćene vrednosti kako bi krenuli u avanturu sticanja funkcionalnog znanja. Probuditi želju da učine društvo u kome žive zdravim, okrenutim trenutku, a ne prošlosti[6] ni fikcijama budućnosti, nije nimalo lak zadatak. Ako se ima u vidu i činjenica da je nauka put u nepoznato, neizvesno, da ne donosi puno novca, onda je zadatak još teži. Shvatiti da materijalno stvara zavisnost i vodi u  ropstvo, a nauka oslobađa, nosi radost novih saznanja i stremi istini. Ako ovaj put prihvate kao igru ostaće duže deca sa svim životnim sokovima i vrednostima koje dete nosi u sebi – iskrenost, naivnost, ljubav i vedrina. Ratko Božović govoreći u svojoj “Tišini dokolice” o ideji igre, poziva se na misao Fridriha Šilera (Friedrich von Schiller) kojom tvrdi da se čovek ,,igra samo onda kada je u punom značenju riječi čovjek, a on je samo onda čovjek kada se igra.”[7] Treba istaći da su se stari Grci igrali više od svih naroda, da su bili velika deca. Vratimo li se Sokratu, vratićemo se značaju razgovora. Đuro Šušnjić bi dodao: ,,Od njih se svet učio razgovoru, a od Rimljana govoru. Zato su Grci imali mudrace, a Rimljani pravnike i govornike. Mi kažemo stari Grci, ali to je narod koji ne zna za starost, to je jedini narod u našoj povijesti koji nikada nije bio star: stari Grci nikad neće da ostare kao ni njihova umetnost. Ako učimo od njih, onda ćemo u sebi uvek imati nešto mlado  i lepo,  “nešto grčko u nama”’. Srećna su ona deca koja žive u slobodi, kao cvetovi.”[8]Možda se zapitate zašto se tako često okrećem staroj Grčkoj. Odgovor je vrlo jednostavan – okrećem se vrednostima, jer prošlost ma koliko da je daleka ima svoje vrednosti iz kojih treba učiti. Obrazovanje je ustanovljeno na načelima istine i dobra[9].  Na Platonovoj Akademiji nije se samo izučavala filozofija, izučavale su se matematika, geometrija, astronomija, muzika, etika, govorništvo i mnoga druga znanja i veštine. Svrha poučavanja je bila upoznavanje čoveka sa samim sobom, prepoznavanje temeljnih moralnih vrednosti koje treba svaki pojedinac da razvija. Ideal kome je Akademija težila bila je vladavina uma. “Među svim grupama orijentalaca koji su bili ,,kraljevi podanici”, Grci su pomoću obrazovanja mogli da se profilišu ,,kao privilegovana klasa, klasa po društvenom položaju daleko supe-riorna u odnosu na masu domaćeg stanovništva”[10] Aleida Asman (Aleida Assmann) smatra da su Grci pronalazači ,,večite misli čistog obrazovanja za čoveka”, osnivači svekolike kulture. Grci su kao vaspitači čovečanstva: “postali učitelji ostalih naroda zato što su otkrili princip koji pokreće zapadnjački duhovni svet, princip po kom se on razlikuje od svih drugih svetova koje znamo. Taj causa movens naše istorije je princip kulture”. [11]Dvadeseti vek obeležilo je tradicionalno društvo koje se zasnivalo na tradicionalnim zanatima, tradicionalnom sistemu obrazovanja (koji je stvarao nepotreban mentalni haos u glavama učenika i studenata sa raznim teorijama i teoretisanjima) i uvraženim mišljenjem da obrazovanje prestaje u mladalačkom periodu ili najkasnije sa ulaskom u doba zrelosti.Početak XXI veka promoviše preduzetnički duh čiji je imperativ celoživotno obrazovanje. Međutim, promovisanje celoživotnog obrazovanja upravo zahteva razvijanje veština i sticanje funkcionalnog znanja, zahteva to ,,ono” vraćanje sebi u kome pojedinac ispituje svoje mogućnosti. Koliko je važno shvatiti i usvojiti ovu činjenicu, dovoljno je otvoriti pitanje ekonomsko/političke paradigme vremena u kome živimo. Bez ikakve sumnje, reč je o neoliberalizmu. Robert Mekčejsni (Robert McChesney) definiše neoliberalizam na sledeći način: ,,Neoliberalne inicijative se opisuju kao politike slobodnog tržišta koje podstiču privatno preduzetništvo, nude potrošačima mogućnost izbora, nagrađuju ličnu odgovornost i preduzetničku inicijativu i suzbijaju delovanje mrtve ruke nekompetentne, birokratske i parazitske države koja ne može učiniti ništa dobro čak ni kad bi to pokušala, što najčešće nije slučaj”.[12] U ovakvom sistemu, demokratija je urušena jer u velikim korporacijama vlada totalitarni režim – zaposlenima se dele otkazi bez ikakvih obrazoloženja i griže savesti, profit je najvažniji, kako bi Majkl V. Ejpl (Michael W. Apple) rekao: ,,profit je neuporedivo važniji od života”.[13] Ejpl nas podseća na to da ne nasedamo na retoriku onih koji se u zagovaranju uvođenja tržišta i privatizacije pozivaju na autoritet Adama Smita (Adam Smith) kako bi opravdali svoje politike, jer je i sam Adam Smit prvi primetio da iza svakog bogataša stoji pet stotina ljudi koji žive u neljudskoj bedi.[14]Uvođenjem novih tehnologija, očekuje se eksplozija nauke i znanja. Navedimo samo primer Izraela koji ima više naučnika i inženjera po glavi stanovnika nego bilo koja druga zemlja. Svakoj zemlji su potrebna naučna znanja da bi obezbedila uspešan opstanak. A  znanje je na našim prostorima, ključni i nedostajući resurs.Kako u ovom haosu neizvesnosti i nemilosti, sačuvati mladog čoveka i uliti mu nadu da je funkcionalno obrazovanje jedini put ka svetlosti na kraju tunela. Sa jedne strane su škole i fakulteti u kojima je transfer znanja poslednjih decenija pod znakom pitanja, nemotivisanost je i kod nastavnika i kod učenika/studenata, a na drugoj strani je politika koja ni u jednom trenutku ne vidi da ulaganje u obrazovanje može doneti neki preporod. U potrošačkom društvu, sve je na prodaju, pa tako i obrazovanje. Više nema razlike između privatnog i javnog sektora. Ekonomska kriza je uslovila moralnu krizu, tako da je o vrednostima teško govoriti. ,,Podizanje” standarda u školama/fakultetima, stalna testiranja, zapravo odvlače od suštine obrazovanja. Obrazovanje nije na kilogram merljiva roba, obrazovni sektor nije tržnica na kojoj ako ne daš, ne možeš ni dobiti. Obrazovanje je najvažnija i najodgovornija stvar na svetu. A zločini koji se čine državnim ne ulaganjem u obrazovanje, ne ulaganjem u naciju, iznad svih su genocida koji su učinjeni i kojima se manipuliše kako bi se ostvarili politički poeni. Strahota je to koliko se svesno narod ubija, na najsvirepiji način – lagano, tiho, da ništa ne boli. Rezignirana sam, povređena, jer u ušima mi odzvanjaju reči Tomasa Mana (Thomas Mann): ,,Strašno je kada nježna i teška stvar, i suviše tanana za veliku rulju, dospije među ljude, pa svatko na njoj oštri svoje zube i na nju sipa najveće đubre – to je gotovo nepodnošljivo i odvratno, ne toliko zbog samih ličnosti koliko zbog same stvari koju treba žaliti.”[15]I pored svih problema i nedaća, bezobrazluka i primitivizma, laži i prevara koje su sinonim vremena i podneblja, duboko verujem u ideju obrazovanja zasnovanu na znanjima iz matematike, geometrije, filozofije, etike i muzike koja razvijaju misaone procese i, kreativnost i oslobađaju prostor za izgradnji ličnih stavova koji se temelje na spoznajama. Pobornici kapitalizma ovu ideju tumačiće kao zatvaranje i beženje od stvarnosti, ali ne, nije tako, ovo je put na kome pojedinac menja sebe i svoje okruženje. Pojedinac izvlači iz sebe samo najbolji deo sebe i posvećen je sebi, slobodi svojih misli, idejama, govoru i delanju. Kao takav, on je zapravo opasnost za potrošačko društvo jer je naučen da promišlja i oseća dubinu problema, nasuprot pojedincu koji prolazi ,,instant” obrazovanje.[16] Kako to Đuro Šušnjić lepo kaže : ,,biti po svaku cenu sistematičan, znači biti jednostran”. Pozivajući se na Ničea, potkrepljuje svoju sumnju u vrednost takvog sistema: ,,Ja ne verujem ni jednom sistematičaru i uklanjam im se s puta. Volja za sistemom nedostatak je poštenja.”[17]Iz svih navedenih razloga, a koliko samo ima još nenavedenih razloga sa morem otvorenih pitanja, stalnih dilema i preispitivanja koja muče moju dušu, prionula sam na ovaj ne tako jednostavan zadatak, pokušati da svima koji žele da se istinski obrazuju i,  da budu sretni jer poseduju nešto malo, tako malo znanja (nikada ne zaboravite na Sokrata ,,Jedina prava mudrost je u saznanju da ništa ne znaš”), ukažem na veštine koje su neophodne za sticanje ne uspeha, nego satisfakcije da put u nepoznato i neizvesno – akademski put ima smisla.Reči koje su pred Vama, rasute kao najlepši biseri dubokih mora, pokrenuće dileme smisla učenja i sticanja znanja. Radite li to na pravi način, ma šta god pod ,,pravim načinom” podrazumevali? Jeste li istinski posvećeni ovom mukotrpnom procesu u kome ne vidite baš tako često smisao? Koristite li svoje raspoložive misaone resurse na pravi način? Kako ćete se osloboditi i lepo govoriti, predstaviti sebe, svoje ideje, misli i stavove? Zašto je važno naučiti pregovaranje? Kako prebroditi stres i boriti se sa svojim demonima? I, naravno, neizostavno pitanje bez kog akademski svet ne postoji jeste akademsko pisanje.Ovo su neke od veština koje zahtevaju sate i sate vežbi i stalno vraćanje izvorima, jer je na izvoru, voda najpitkija.I na kraju, samo jedna u nizu Ciceronovih mudrosti koju treba upamtiti i duboko u sebe usaditi, jer bez nje se na put ne polazi:  ,,Kao što njiva, mada plodna, ne može rađati bez obrade, tako ni čovek ne može stvarati bez učenja”.

[1] Erih From, «Zdravo društvo», «Rad»-Beograd, 1970., str.14[2] «From ispoljava razumjevanje za svu složenost ljudske prirode, pokazujući da nije naivni optimista koji vjeruje da je put slobode lak, aili da smo «osuđeni da budemo slobodni», te da nemamo drugog izbora, ubedljivo dokazujući da je strah od slobode često jači od potrebe da se osvoji sloboda, jer čovek nije od rođenja slobodan, već to mora postati. Stoga, umesto samooslobođenja, pojedinci biraju mehanizam bekstva u neki vid «psihološkog ropstva» (autoritorna orijentacija, destruktivnost ili konformizam, što se na karakterološkom planu ispoljava u različitim vidovima neproduktivne orijentacije).»; ibid[3] Lav Nikolajević Tolstoj, „Ana Karenjina“, Matica Hrvatska, Zagreb, 1964., str.7.[4] OSHO, «KNJIGA O SPOZNAJI», ID Leo Commerce, Beograd, 2007., str.152-15i[5]http://www.vecernji.ba/sto-znaci-ambivalentno-505281[6] Davno je još Platon upozorio «i u mitologijama,…kada ne znamo pravu istinu o davnoj prošlosti, sastavljamo priče koje su što je moguće više nalik na istinu (kurziv – moj), te i na taj način činimo laž (u rečima) potrebnom». Platon, Država, BIGZ, Beograd, 1976., str.63[7] Ratko Božović, „Tišina dokolice“, Čigoja štampa, Beograd, 2010., str.84.[8] Đ.Šušnjić, „Dijalog i tolerancija“,str.22.[9] Profesor dr Vladimir N Cvetković u Predgovoru Platonove Države, Platovo Dobro objašnjava kao »izvor, odnosno početak filozofskog razmišljanja, osnova za njegovo dalje razvijanje, podelu ali i utnuće.», Platon , «Država», Dereta, Beograd, 2005., str.VIII[10] Alaida Asman, „Rad na nacionalnom pamćenju“, Biblioteka XX vek, Beograd, 2002., str.14.[11] Ibid, str.84.[12] Robert Mc Chesney, ,,Introduction”, u Noam Chomsky, Profit Over People: Neoliberalism and the GlobalOrder, Seven Stories Press, New York, 1999., str.7[13] Michael W. Apple, „Obrazovanje na „pravom“ putu“, Fabrika knjiga, Beograd, 2014., str.038.[14] Ibid[15] Tomas Man,  „Legenda o Josipu“,II str.1. u Đuro Šušnjić,„Cvetovi tla“, Čigoja štampa, Beograd, 1995., str.168.[16] «Otuda istinito znanje jeste znanje o opštem…Znanje o najvišoj opštosti biće najviša vrsta znanja, dok će «znanje» o pojedinačnom biti najniža vrsta «znanja».», Frederik Koplston, «Istorija filozofije» Tom I Grčka i Rim, Dereta, Beograd, 2015., str.202.[17] Đuro Šušnjić,„Cvetovi tla“, Čigoja štampa, Beograd, 1995., str.19.