Neke porodice ne ostavljaju veliko bogatstvo. Ostave sto oko kojeg je svako znao da pripada.

Okupljali su se oko stola i delili koricu hleba koja je mnogo puta bila slađa od najraskošnijih gozbi. A bilo ih je.

Umeli su od malog da naprave veliko.

Smejali su se, plakali, raspravljali i mirili se, a kada bi se neko posle puta vratio kući, prvo bi seo za sto u trpezariji. Kao da ih je neka nevidljiva sila privlačila na isto mesto. Svako je imao svoju stolicu i svoje mesto. Nikada se nije sedalo na prazne stolice. One su pripadale nekome drugom. Čekale su svog vlasnika da se vrati kući. A kada bi se osvojila jedna stolica, vrlo brzo bi se popunile i ostale. Jedan po jedan, ukućani su dolazili za sto i priča bi počinjala. Uvek je bilo šta da se ispriča.

Niko nije delio zadatke, niti je bilo potrebe da se bilo šta govori. Dovoljno je bilo da se vaza sa cvećem malo pomeri prema vrhu stola, preko pažljivo uštirkanog heklanog miljea razastre beli stolnjak i svi su već znali šta treba da urade. Razumeli su se bez reči.

I tako bi nešto za mezu ubrzo bilo na stolu, a razgovor nastavljen kao da prekida nije ni bilo.

Bili su savršeno uigrani u ritualu koji je obeležio njihove živote.

Na sto se nikada nisu stavljale šerpe, tiganji, a pleh da i ne pominjem, iako je upravo u njemu ostajala ona čuvena „moča“ zbog koje su se na kraju ručka mastili brkovi. Red bi se otegao da bi se u moči bar na kraju uživalo.

Nedeljom se iz komode izvlačio uredno složen kobaltni servis koji se ručno prao, jer kobalt ne ide u mašinu za sudove. Kristalne čaše za rakiju, vino, vodu i sok krasile su sto. Escajg je bio uredno složen, a kašičice uvek iznad tanjira, nagoveštavajući da posle ručka dolazi desert. Salvete su gotovo svake nedelje bile drugačije, baš kao i cveće koje se pažljivo biralo na pijaci. Moralo je biti sveže, mirisno ili jednostavno lepo oku.

Sto nikada nije bio tesan. Za svakog putnika namernika bilo je mesta. Kako se porodica umnožavala, rasla je i radost okupljanja. Nije se čekalo dugo da deca odrastu pa da dobiju svoja mjesta za stolom.  Brzo su učila pravila, a još brže prihvatala autoritet. Deka je bio centralna figura porodice. Oko njega su se svi okupljali. Njemu se najviše vjerovalo i njemu se išlo po savjet. Ovakva slika porodice je nasleđeni obrazac od prabake, Poljakinje, Janjine koja je manire lepog ponašanja prenela svom unuku baš tako nekako približnih godina kao što su bili mali ljudi. Možda je Janjina imala više problema od njihovog deke, ali je uspela. Klica je uspešno primljena. Dugo su deca sedela za stolom sa portiklom oko vrata da ne kapa po odeći. Umesto kristalnih čaša mali ljudi su imali svoje čaše ali to je bila jedina razlika dok nisu porasli. Nije bilo negodovanja  za stolom za kojim je sedelo četiri generacije. Prva violina bila je mama. Deka je držao dirigentsku palicu. A svi ostali bili su članovi jednog dobro uštimanog porodičnog orkestra.

Nije to bio ručak. Bio je to obred. I danas, trideset godina kasnije, ponavlja se samo za Božić i Uskrs, kada se porodica ponovo okupi.

Nedeljom, ručak je trajao jer niko nije došao da bi se najeo, svi su se okupili da bi bili u  svetu nedelju zajedno. Uvek bi  počinjao u 13:00. Tradicija je bila iznad želja I željica.  Nisu tada znali da će tu sabornost ponijeti sa sobom kao najvrjednije porodično blago.

Nije sabornost značila da svi misle isto. Značila je da za istim stolom ima mesta za svakoga. Da se neslaganja ne rešavaju odlaskom, nego razgovorom. Da se porodica ne bira, ali se svakoga dana iznova čuva.

Posebne su pripreme bile za nedelju – od odabira gardarobe do želja da svako stigne da  ispriča svoju priču. Plisirane suknje, košulje sa okovratnikom, diskretan zlatni lanac. To nije bila uniforma. To je bila elegancija koja se prenosila kao ženski rodoslov. I naravno, uredno skupljena kosa jer za sto se nikada ne sedi sa puštenom kosom. Posebne ritualne pripreme su bile kao odraz priznanja prema domaćici koja je sa puno ljubavi spremala nedeljni ručak. U posebnim trenucima, tata bi pred ručak ustao sa stolice, podigao čašu da nazdravi za nekoga , ispriča nešto  lepo I svima poželi prijatan obrok. Ručak bi započinjao obaveznim pitanjem bake kako je , ima li šta lepo da  ispriča  sa namerom da se privuče pažnja malih ljudi koji bi čekali sa nestrpljenjem učešće u razgovoru.  Znao  se I red, kojim redom se služi hrana. Prvo bi se služila baka,  za njom djeca, a onda ostali. Tako se poštovanje učilo bez ijedne izgovorene lekcije.Nigdje se nije žurilo. Polako  su se smenjivali tanjiri sa jelima i tako se stizalo do deserta. Svi su mu se radovali. A onda bi se upućivale najlepše reči mami za spremljen predivan ručak i zahvalnost za njen trud. Mala djeca bi svoju baku ispratila iz kuhinje u dnevni boravak, do njene fotelje u kojoj je poslije ručka odmarala. Za to vrijeme roditelji i djeca pospremali bi stol i prali sudove. Pažljivo. Dobro su znali priču o vrijednosti kobaltnog servisa, vjenčanog poklona bake i deke koji se čuvao kao porodično blago.

I deka bi znao zasukati rukave i oprati pokoju čašu ili tanjir, zahvaljujući tako svojoj supruzi za trud uložen u nedjeljni ručak. Ipak, činilo se da je poseban respekt imao prema kristalnim čašama. Volio je njihov zvuk, onaj nježni kristalni ton koji bi se javio kada bi kašičica lagano prešla preko stakla.

Kada bi posljednji tanjir bio vraćen na svoje mjesto, kuća bi utihnula. Svako bi se povukao u svoj kutak, po već ustaljenom rasporedu. Nedjeljno poslijepodne imalo je svoj ritam i svoj mir. Tek predvečer bi se kuća ponovo budila. Miris kafe i kolača okupljao bi porodicu oko stola, a potom su dolazili prijatelji. Ne slučajno i ne bez najave, nego po nepisanim pravilima kućnog reda koji se poštovao jednako kao i nedjeljni ručak.

Nije bilo velike razlike izmeđiu nedeljnog ručka koji je okupljao primarnu porodicu, četiri generacije I slavlja rođendana, nekih lepih događaja. Razlika je samo bila u angažmanu ko sve oko stola imam kakvu ulogu u posluženju i da li okupljena deca sede zajedno sa odraslima ili se pravi dečiji sto. Dečiji sto je bio identičan stolu odraslih ali generacijski je bilo prirodnije da deca sede sa decom a odrasli sa odraslima.

Zajedničko vrijeme čuvalo se sebično. U vreme ručka telefoni nisu postojali, čak ni onda kada su već bili u svakoj kući.

Zanimljivo je da se nameštaj godinama menjao. Menjale su se zavese, tepisi, police i ormari. Samo je sto ostajao isti. Bio je svetionik zajedništva porodice koja je iznad svega poštovala zajedničke obroke i nedeljne ručkove koji su uvek bili drugačiji i posebni. Jedno je samo bilo nepromenljivo. Iz nedelje u nedelju smenjivale su se supa ili čorba, a za Uskrs je obavezno na sto stizala jagnjeća čorba.

Najbolje supe kuvala je mama. Nisu smele biti mutne, jer onda to nije prava supa. Iz šuplje kosti pažljivo se vadila sva srž, jer je upravo ona bila najzdraviji deo. Sa knedlama ili rezancima, svejedno, ali rezanci su morali biti domaći. Pravljeni u subotu uveče i ostavljeni da se suše kako bi u nedelju bili spremni za ručak.

Postojali su i mirisi koji su živjeli samo nedjeljom. Miris domaćih rezanaca koji su se od prethodne večeri sušili na kuhinjskom stolu. Miris juhe koja je tiho krčkala satima. Miris pečenja, vanile i svježe skuhane kafe. Bili su to mirisi koji su pričali istoriju jedne porodice. Nisu pozivali samo na ručak. Pozivali su na okupljanje. Na razgovor. Na pripadanje. Čovjek ih ni danas ne može prizvati a da se negdje duboko u njemu ne pojavi slika stola oko kojeg su sjedili oni koje je najviše volio.

U izboru jelovnika učestvovali su svi. Svako je imao nešto što voli, a mama se trudila da za svakoga na stolu bude ponešto.

Za tim stolom nije se samo obedovalo.

Za njim su se donosile važne odluke, vodili ozbiljni razgovori, čitale novine uz subotnji i nedeljni doručak, naglas komentarisale vesti i čitale čitulje.

Za tim stolom igrao se šah. Kartalo se. Vodile su se beskrajne rasprave o životu, politici i ljudima. Nerijetko se upravo od tog stola ujutru odlazilo pravo na posao. Za tim stolom sjedile su ozbiljne face, kako bi se danas reklo. Ljekari, advokati, sudije, direktori, profesori i predsjednici opština. Ljudi koji su vodili ustanove, donosili odluke i snosili odgovornost za druge. Ali za stolom niko nije bio funkcija. Svi su bili samo porodica i prijatelji.

Za tim stolom slavila su se venčanja, dočekivala rođenja i oplakivali odlasci.

Vremenom su stolice počele da popuštaju, ali niko nije želeo da ih menja. Malo bi se dotegle i život bi išao dalje.

A onda je jednog dana prodat i stan.

Sa njim je otišao i hrastov sto, nijemi svjedok jedne srećne porodice.

Sve je bilo nekako posebno, a opet njihovo i prepoznatljivo. Od ulaska u stan, mirisa koji su nagoveštavali iznenađenja, poljubaca i zagrljaja, do malih tajni koje su se šapatom poveravale deki prije nego što svi sjednu za sto. Do unukine ruke u zagrljaju njene „bajke“, kako ju je od milja zvala. Bila je to ljubav bez granica.

Ljubav oko stola nije priča o jednom stolu.

To je porodični manifest.

Manifest o tome da se ljudi čekaju.

Da prazne stolice imaju svoje vlasnike.

Da se nedeljni ručak ne otkazuje.

Da se razgovara.

Da se sluša.

Da se porodica ne okuplja zato što mora, nego zato što želi.

Vremenom su prolazile godine.

Menjali su se gradovi, adrese, poslovi i životi.

Ali ono najvažnije nije nestalo, ljubav nikada nije živela u drvetu od kojeg je sto bio napravljen. Živela je u ljudima koji su se oko njega okupljali.

I zato danas ne pamtim sto.

Pamtim ljubav koja je živela oko njega.