Ah ta “UBEĐENJA”…toliko problema, toliko uništenih života, toliko bola i nesreće, a zbog čega, zbog UBEĐENJA! Ubeđenja kao proizvod prihvatanja stavova, mišljenja, prihvatanja konstruisane istine, ne dozvoljavaju da se pokrenemo sa mrtve tačke. Toliko se grčevito borimo za njih, vezani smo za njih, a zbog čega…opet iz UBEĐENJA. I kada se okrenemo oko sebe i slušamo svet oko sebe, opet slušamo nečija UBEĐENJA. Sva izopačenost sveta u kome živimo je proizvod lažnih UBEĐENJA. Mitomanija u kojoj uživamo i za kojom žudimo je proizvod UBEĐENJA. Emotivna matrica koja je sjajno medijsko i političko oruđe za manipulaciju opet je proizvod nečijih UBEĐENJA. Nametnuta tradicija, kultura, religija, i pre nego što smo saznali za sebe, pohitali su da nas obeleže…i to opet iz UBEĐENJA. Na osnovu nekih i nečijih UBEĐENJA usvojene su norme koje je propisalo jedno društvo.

Čega se mi to zapravo bojimo? Šta mi to možemo izgubiti? Vezanost za partnera, roditelje, stvari, vezanost opet iz UBEĐENJA. Hoće li nam se srušiti svet ako ostanemo bez njih? Neće. Nama je lepo pored njih, volimo ih, ispunjavaju nas, ali  ćemo nastaviti da ih volimo ako i ostanemo bez njih. Bićemo tužni, tugu će izlečiti vreme, a onda ćemo biti sretni što smo ih imali i oni će živeti u nama i sa nama. Samo jedan u nizu od primera kako su naša UBEĐENJA lažna. To «kačenje» o kome je pisao Antoni de Melo je fascinatna stvar, tako duboka istina. «Ne postoji kačenje bez nesreće. Još nije rođen koji bi otkrio formulu kako da se sačuvaju objekti bez borbi, strepnji, briga i pre i posle, neuspeha.»

Sigurna sam da mladi danas ne razumeju baš najbolje značenje Ljubavi. Mišljenje da je  ljubav emocija, talas koji zapljusne, da je dovoljno cijukanje, držanje za ruku, šaputanje na jastuku…strašne zablude, opet iz UBEĐENJA. Kako objasniti zaljubljenom mladiću ili devojci da je ljubav kada otpustite svog partnera i “date” mu slobodu. To “kačenje”, kontrola kojoj se teži, to su lanci kojima okivate ne samo partnera, već i sebe. Sigurna sam da ne žudite za okovima, sigurna sam da želite slobodu. Sloboda za vas znači slobodu i za onoga pored vas! Ako se plašite slobode, čega se vi zapravo plašite, da li je u reč o  strahu zbog mogućeg gubitka? Kako objasniti mladosti da sloboda znači ljubav?! Na Jahorini postoji «STAZA LJUBAVI» koja već na početku postavlja dilemu, početak staze je zatvoren. Možete prepreku savladati ali ne znate zašto je postavljena i šta vas u šumi čeka?! A onda, vrlo brzo nova prepreka, potrebno je preći potok preko daske koja ne može ozbiljnu težinu podneti. Šta ako jedan partner uspe da savlada prepreku, a drugi ostane na obali? Baš kao u ljubavi, ljubav kao i život, nije polje preći. Priroda je nepredvidiva, traži budnost, snalažljivost, mudrost. Priroda traži da budete zaista ono što jeste, priroda traži neopterećeno dete, bez takmičenja, nadmudrivanja, postoji samo igra u kojoj treba rešiti problem. Priroda, nepredvidljive ćudi zahteva budnost da bi opstali u njoj. “Priroda nije ništa drugo nego naše sopstveno biće”, ah taj genijalni Antoni de Melo.

Svi ti strahovi, zablude, zavisnosti su savršeno upakovani u UBEĐENJA na kojima smo odrastali. Sve me to asocira na bakinu škrinju u kojoj je uredno spakovana uštirkana devojačka sprema koja se prenosi od bake na majku, od majke na ćerku, od ćerke na unuku i tako dok ide ženski rodoslov. Iz škrinje izlaze pouke koje su opet osnov nekih UBEĐENJA.

Taj lanac ima svoj početak ali nisam sigurna da ima svoj kraj ili ja taj kraj ne vidim?  Završimo sa De Melom:

“Svet ne može biti spasen dobrom voljom ili tolerancijom, već jasnoćom misli.”