«Kada ja umrem i kada umru svi koji su mene poznavali,

biće kao da nisam ni živeo»

                                             Džek Niklson

Kako su godine prolazile ili preciznije ali i mnogo tužnije, kako su godine pristizale, a nisu pitale za dopuštenje,  strah od onoga što neupitno dolazi bivao je sve realniji. Sve više je bila obuzeta porodičnom sagom i porukama koje su se prenosile, a da zapravo nisu ni bile izrečene. Sve više se zatvarala u sebe. Da li se to Marijanca sudarila sa sobom ili je samo sve «tesnija koža» tražila svoje odgovore? Odrastanje u neverovatno spojivom i neverovatno održivom, a ipak spojivom i do kraja održivom okruženju podrazumevao je život po nepisanim pravilima i po «najboljem» modelu, a sve iz «najboljih namera». Neko ti sjebe život iz «najboljih namera» i to je OK? Sve što je trebalo biti jednostavno, sa nekim laganim sledom stvari, moralo se začiniti sa malo životne gorčine kako bi postalo komplikovano, jer samo ono što je komplikovano bilo je ozbiljno i važno. Sa tako komplikovano postavljenim stvarima mogli su se nositi samo odrasli za koje je bila rezervisana ozbiljnost i precenjena važnost. Svaki nedeljni ručak bio je pikantno začinjen svojom težinom. To nešto važno i teško bio bi «neko» ili «nešto» kao  tema nedeljnog ručka, inače bi bilo dosadno. Epilog ručka je unapred bio poznat, nakon deserta koji je pravljen specijalno za «mamu» jer «mama baš to voli», svako se vraćao sebi odlazeći u svoje carstvo snova. Bilo je to vreme kada je  iznad svega bio važan društveni status. Na lestvici prioriteta bilo je svega onoga što čini nobl – plemićke krvi, naobrazbe, otmenog ponašanja, odabranog kruga ljudi i zatvorene zajednice. Osećanja na društvenoj lestvici nisu imala šta da traže. Pitate se žašto, vrlo je jednostavno, osećanjima diriguju emocije koje je teško kontrolisati, najčešće nisu u harmoniji sa razumom te predstavljaju ozbiljnu pretnju da naruše  godinama stican ugled i tako željeno mesto na lestvici uglednih obitelji.  Biti tuđin, a popeti se «visoko» značilo je pažljivo slagati životni pazzle, komad po komad, detalj po detalj.  Nije bilo jednostavno, sudarale su se želje sa mogućnostima, prilike sa neprilikama, sudarale su se kulture, sudarali su se svetovi.  I mnogo godina nakon Olge i dalje odzvanjaju njene reči, odnosna njena jasna poruka, ostavljena unukama i praunucima u amanet: «vi nikada ne smete zaboraviti ko ste». Baš to «ko ste» Marijanci pravi problem i čini njenu kožu tesnom.

Sintagma «najbolje namere» to «prekomplicirano» vremenom smekša, damu neki patinasti, vragolasti davno zaboravljeni šarm, učini ga jednostavnim i vrlo simpatičnim.  Taj vragolasti šarm još se samo može naći u sve bleđim sećanjima, starim filmovima Henfri Bogarta, muzici sa već davno zaboravljenih gramofonskih ploča u kućama starih gradskih porodicama u kojima se za rođendane i novogodišnje praznike i dalje ispija šampanjca iz isto tako zaboravljenih kristalnih šampanj čaša uz londonske štangle čiji se originalni recept može još samo pronaći na  požutelim stranicama nasleđene kuvarice od prabake. To «prekomplicirano» u trenutku  kada se  ogoli postane tako jednostavno i banalno, a mnogi su patili i nesretni bili zbog «najboljih namera». Da, patili su i patnju su prenosili u nasleđe svojim još nerođenim potomcima baš kao zapisan genetski kod od koga se ne može pobeći. 

Nekada joj se činilo kao da je pokupila svu težinu svojih predaka i onih sa zapada i onih sa istoka koji su se sreli u zemlji o kojoj nisu sigurno ni sanjali ni razmišljali kao obećanoj zemlji. Jednostavno, desilo se. On lep kao Apolon, plavih dubokih očiju , a ona, vitkog stasa, bele puti sa plavim očima ali izrazito strogog  pogleda kakva samo može biti ćerka jednog kozaka. On ni sam nije znao da li je Italijan ili Slovenac jer Šturje je pripadalo Italiji, a kasnije Sloveniji. Ona je jasno znala odakle je, stigla je iz Jelizavetpolj u Azerbejdžanu , ali ko je, to je već bila teža odrednica. Otac vojnik, kozak, služio caru Nikolaju, a majka poljakinja, plemićke krvi. Sudar svetova između Nikolaja i Janjine, a u Olgi…samo je ona znala šta je unutra. Ali jedno je sigurno, od Janjine počinje saga o «najboljim namerama».

To  “unutra” je unelo pometnju sa kojom se treba izboriti, kao da joj je u nasleđe ostavljen zadatak da završi priču sa «najboljim namerama» kako bi svoje naslednike oslobodila tereta i stege koje su obežile sve njihove živote.  A da je bilo samo malo više mudrosti, hrabrosti, želje… da ih lični komfor kao zajednički imenitelj nije zaveo, verovatno bi sve bilo drugačije.